Навучени на „цвркутање”

Војислав Шешељ се, за разлику од неких других страначких лидера, брзо навукао на „Твитер”. Десетак дана по доласку из Хага, отворио је налог на тој друштвеној мрежи и већ „цвркуће”, свакодневно п(р)озивајући бивше саборце Николића и Вучића. Мада, по тежини тих његових опаски на рачун садашњих политичких противника, то је све само не цвркут. Али, за мање од месец и по дана стекао је око 7.000 пратилаца.

Ако настави овим темпом, лидер радикала може ускоро да стане у ред најактивнијих и најпраћенијих твитераша међу политичарима у Србији. Као што су Горан Јешић, Гордана Чомић, Дејан Раденковић, Вјерица Радета, Александар Шапић, Зоран Живковић, Чедомир Јовановић, Владимир Ђукановић, Борислав Стефановић, Драган Шутановац, Дијана Вукомановић...

Твитерпрофили страначких функционера постали су и незаобилазан извор информација и за медије. Фотографије које каче су нарочито пожељне. Пре неколико дана неколико новина је објавило слику на којој су Драган Шутановац (ДС), Бранко Ружић (СПС) и певач Мирослав Илић. Фотографију је на свом твитер налогу објавио Шутановац и то је било довољно да новинари прокоментаришу како можда Ружић спрема одступницу ако (или кад) га Дачић „испише” из СПС-а. Али, сличне спекулације које трају већ дуго о односу Дачића и Ружића летос је успешно зауставио Дејан Раденковић, објавивши фотографију како Дачић „вакцинише” Ружића (а загрљени су и насмејани)коју је сам усликао. То је била њихова шала поводом раније изјаве Бранка Ружића да нема разлога да прима вакцине за дечје болести у политици.

„То је био тренутак, али, ето, имао је велики ефекат”, каже Раденковић, један од првих твитераша међу социјалистима, који искусно указује да ова друштвена мрежа не прија свима једнако, јер није лако сажети мисао у 140 карактера.

Он се, опет, на „Твитеру” осећа као да је стално на конференцији за новинаре. На примедбу да у овој врсти комуникације ипак може да бира на која питања ће да одговори, каже да избегава само она непристојна и тенденциозна.

Раденковић и Владимир Ђукановић (СНС) су политичари који не беже од тога да поделе са својимпратиоцима детаље из личног живота. Али, с мером, наглашавају. Тако је овом социјалисти пореклом с Косова било дирљиво када су његова деца пробала сладолед у Приштини који је он јео као дете и пожелео је да ту сцену подели са другима. И Ђукановић повремено објави фотографије са супругом и дететом, у чему се прилично разликује од претежно „закопчаних” напредњака, којих је доста на „Твитеру”, али се ту углавном баве политиком. Ђукановић то признаје и каже да би ипак требало да буду отворенији.

„У 21. веку смо, не можете баш све да сакријете. А ако већ постоји чак и она парола – ако ниси на друштвеним мрежама, не постојиш – ваља то користити. Нека то буде здрава политичка дискусија или нека људи виде нешто што је афирмативно. Ја често волим да промовишем неке наше традиционалне вредности, од породице до спорта или до нечега за шта се залаже СПЦ. Не видим разлога зашто неко не би показао нешто што лично воли”, искрен је Ђукановић, коме „Твитер” корисно послужи и да има где да одговори када га неко без разлога нападне по медијима. Као штоје одговарао, на пример, када су га нападали што је био у Доњецку…

За Борислава Стефановића (ДС) „Твитер” је медиј слободе посредством кога свако може да напише шта жели и шта мисли.

„Мислим да јако греше они који то формализују и стављају ствари као да држе политички говор”, каже потпредседник демократа, који не твитује о личном животу, али мисли да и без тога људи могу боље да гаупознају преко „Твитера”.

Ако вам је баш стало да се упознате са приватним животом политичара, један од најзахвалнијих је Млађан Динкић. Јесте он бивши политичар, али се није много устезао ни када је био министар, а тек неће сада кад се одрекао политике. Па су сви могли да виде, посредством „Твитера”, како је пре десетак дана прославио 50. рођендан, ко му је све честитао, с ким је и шта је певао.

Бивши ватерполиста и актуелни председник општине Нови Београд Александар Шапић је друга врста твитераша. Активан је, дели мудре мисли (своје и туђе), говори о локалној политици, о спорту, али не и о личном животу.

„Ја не пишем никада о мојој породици, о мом личном животу, не пишем о стварима које се тичу мене лично. Дакле, могу да вас упознају, али у малој мери”, каже Шапић.

Неки су у међувремену одустали. Ненад Чанак, некада можда и најпраћенији политичартвитераш, оставио је последњи запис у септембру 2012, после познатог инцидента у кафани. Маја Гојковић је одустала када је постала председница парламента, а Драган Ђилас када је изгубио страначке изборе.

Твитераши помињу Николу Селаковића, који је као опозиционар био занимљив за праћење, али откада је министар, преко његовог налога шаљу се само информације везане за рад Министарства правде. Већина оних који дођу на функцију, бар у Србији, препусти вођење налога инфо-служби или га угаси.Као министар културе и информисања Иван Тасовац. Објаснио је недавно да су се у њему дуго борили министар против твитераша и - победио је министар.

Не и у Александру Антићу и Срђану Вербићу. Они су остали на мрежи, извештавају о својим министарским пословима, али се не либе „опуштенијих” коментара.

„Мислим да је политичарима, нарочито онима на власти, врло тешко да буду добри твитераши. Шта год да изјаве, макар то било и ’добро јутро’, ’твит’ добије политички реп. Зато су лажни, сатирични налози увек занимљивији од правих. Ретки су изузеци. Својевремено је Ненад Чанак био прави мајстор овог спорта”, каже министар Вербић, за кога је „Твитер”много више алат за учење него средство комуникације.

То значи да много више чита него што пише. Али, сад нема времена ни за једно ни за друго.

„Кад се ипак деси да твитнем, то је увек лична изјава за коју желим да се далеко чује. Скоро никад не пишем о приватним стварима. То није за лајну”, прича нам министар просвете, који не прати људе који су ту пре свега због самопромоције. Нема ништа лоше у томе да комуницирате само са стотинак својихпажљиво одабраних виртуелних пријатеља, додаје.