Продирања, краци, набори

АРХИТЕКТУРА
Специјално за "Политику" из Беча
Бечки Музеј примењене уметности (МАК) који је познат по промовисању архитектуре, пре тачно четири године је иницирао трибину "Мењање архитектуре" на којој су до сада учествовали Заха Хадид, Грег Лин, Џејмс Турел, Петер Ајзенман, Либијус Вудс, Рем Колхас, Том Мејн и Џефри Кипнис. Трибина се одржава два пута годишње.
"Лос Анђелес је град архитеката, али није град архитектуре. То је урбана средина којој је потребно да реши проблем грађевинског инжењерства и да максимално искористи своје потенцијале". Овим речима калифорнијски архитекта Ерик Овен Мос је овог јуна започео своје предавање у МАК-у – "Превише није довољно".

Надреалистичка клупка

Као један од најзначајнијих представника експерименталне архитектуре деконструктивизма, неоспорне инвентивности и многобројних освојених конкурса, Мос има и посебну привилегију да потпише своје име на ауторски пројекат који је променио изглед и душу једног читавог градског кварта.

Пре него што је реализовао пројекат за Калвер Сити, некадашњу индустријску зону Лос Анђелеса тада пред колапсом и у стању тоталне запуштености, овај део града је служио као транзитна петља ка шопинг зонама и луксузнијим четвртима. До пре само две деценије гробље фабричких хала и затворених пословних просторија, Калвер Сити је данас центар културе и гастрономских ужитака. Смештен између Санта Монике и Вениса, јужно од Беверли хилса и у непосредној околини лосанђелеског аеродрома, овај кварт је од урбане пустиње постао најновији "Менхетн" и један од најскупљих делова Лос Анђелеса. Једноставним концептом "обмотавања" већ постојећих објеката новим или њиховом надоградњом и преуређивањем, Мос је успоставио нови архитектонски тренд у Калифорнији који се уместо наглашавањем материјалног престижа води екологијом, маштовитошћу и функционалношћу. Пројекат за Калвер Сити није довршен и планиране су изградње и адаптације које ће трајати наредних пет до десет година, а у међувремену у раду на новом имиџу града сарађују тимови најпрестижнијих америчких архитеката.

У тексту "Ко је Мос"? објављеном у америчком часопису за архитектуру Флаунт, Петер Зелнер каже да је његов Калвер сити прво кохерентно дело које је створило изражајну везу између експерименталне архитектуре и заједнице, између индивидуалне креативности и јавног живота на скали урбаног планирања".

Новинарка аустријског дневника Дер Стандард Уте Волтрон сматра његове надреалистичке концепте апсурдним: "Челични делови се савијају у неразмрсива клупка. Стаклене површине се стапају у уметничке слојевите стаклене плоче које се међусобно преплићу. Где год човек погледа, ту су продирања, краци, набори".

У опису елабората за "Град будућности 2016", још једног урбанистичког пројекта за Лос Анђелес чију изградњу спонзорише History channel, Мос објашњава свој концепт: "Кумулативни ефекат постојеће инфраструктуре је да подели град, да затараби зоне према њиховој употреби и сврси и да изврши сегрегацију према раси и економским капацитетима... Решење гласи: изнова испланирати град умножавањем сврха његове инфраструктуре. Планирамо да преграђујемо, испод, изнад, около и да помоћу аутопутева, река, енергетских мрежа и железничких шина, искористимо постојећу инфраструктуру..."

Раштимована симфонија стакла

У фебруару 2006. локалне власти у Санкт Петербургу објавиле су да су за рестаурацију острва Нова Холандија у срцу старог града усвојили предлог британског архитекте лорда Нормана Фостера. То је био "црвени картон" Ерику Овену Мосу због идејног решења за Марински театар, један од драгуља Нове Холандије, и трећи лични пораз пред лордом Фостером. Претходно је од њега изгубио на такмичењу за идејно решење улазне хале њујоршког Смитсонијана.

Управник Маринског Валери Гергијев, диригент светског гласа, 2003. је у Русији изазвао жучну полемику изабравши Ерика Моса за главног архитекту пројекта изградње нове позоришне зграде. Мосова визија Маринског II као монструозне грађевине са централним бетонским цилиндром и неправилном модуларном стакленом површином са оптиком ледене масе, доживљена је од стране тима локалних експерата као неозбиљна и ван историјског контекста града. Од свих предлога за рестаурацију Нове Холандије, Мосу је одобрен само један пројекат – Центар културе Марински.

Дописница Вашингтон тајмса из Санкт Петербурга Ребека Сантана је исте године приметила: "Петар Велики је изградио Санкт Петербург као прозор према западу, према модернитету. Сада, триста година касније, један аргумент о архитектури намеће питање да ли би град волео да се тај прозор затвори".

Руска комисија за архитектуру није имала слуха за Мосову "игру стаклених перли", а ни кинеске власти које су усвојиле решење Захе Хадид за прилаз Гуангдонг музеју у Гуангзхонгу, брзорастућем граду на Бисерној реци. Мосов пројекат је био замишљен као "шума седам метара високог стакленог дрвећа пречника седамдесет и пет центиметара", које би се повијало на ветру "стварајући грађанима музику на путу до музеја или опере".

Пројекти овог славног калифорнијског архитекте који, како сам воли да нагласи, радо пркоси географији, могу се простудирати на званичној веб страници његовог архитектонског бироа: http://www.ericowenmoss.com

Ерик Овен Мос је овогодишњи добитник Арнолд В. Брунер награде за архитектуру Америчке академије лепих уметности.