Стечај није увек слом фирме

Да стечај не значи нужно и крај неког предузећа доказ су фирме „Оргами хемија” из Београда, „Нови живот” из Зрењанина, „АИК” из Крагујевца и „Шумадија” из Ваљева. Оне су прошле то „искуство”, преживеле и наставиле нормално да послују. Али ова предузећа су више изузетак него правило, јер се мало ко уопште одлучује да предузме мере за опоравак док банкротство не закуца на врата.

Ивана Матић, директорка Агенције за лиценцирање стечајних управника, као посебно важну чињеницу истиче да је у мају прошле године било блокирано 25.785 привредних субјеката, што значи да су сви спремни за неки вид опоравка или продају кроз стечај.

У блокади више од три године било је чак 7.000 предузећа. То су, каже, предузећа која три године не обављају платни промет преко својих рачуна. Или се баве сивом економијом или су заиста толико мртва да уопште немају промет, а свако предузеће које је до годину дана у блокади зрело је за реструктурирање, односно неку од превентивних мера за излечење неликвидности.

Једна од могућности је споразумно финансијско реструктурирање и односи се на споразум две банке и привредног субјекта око одлагања плаћања и репрограма кредита. Мада наша саговорница каже да је мали број успешних споразума потписан и да је мало предузећа која су то предложила као облик превазилажења кризе.

– Мислим да руководства фирми нису довољно образована, да немају довољно знања и сазнања како се може нека криза превазићи. У свету власници скупо плаћају консултанте из одређених области, а посебно када уђу у неку кризу. Ми смо у фази обуке поверилаца, а кроз обуку поверилаца обучавамо све привредне субјекте каква су им права у стечајном поступку и на неки начин указујемо на то шта би требало да раде ако имају на видику проблем. Кључна тачка је препознавање када се јавља ризик и када је прави тренутак да се крене са опоравком – објашњава Матићева.

Друга могућност је стечај, а он не подразумева банкротство. Стечај може бити план реорганизације из стечајног поступка и може бити унапред припремљен план реорганизације (УППР).

Овај други облик стечаја је врста новог уговора између привредног субјекта и свих поверилаца где се једном од мера конверзија дуга у капитал, отписују дуг и камате, одлаже плаћање или било која друга мера уступања којом се даје шанса привредном субјекту да настави да живи.

Оно што је најважније је да план покаже да ће се повериоци кроз план боље намирити у односу на то шта би било када би отишли у класично банкротство. Проблем код нас је тај што се предузећа касно одлучују за УППР. Њега може да покрене само привредни субјект, али не и повериоци.

За Матићеву је поражавајуће да неликвидна предузећа нису покренули унапред припремљене планове реорганизације, док је субјект „жив” и док му рачун није блокиран више месеци и када стварно нешто може да се предузме. УППР је, каже, једноставан документ који се пише по упутству које се налази у закону. Једино је питање умећа преговарања са повериоцима и предложеног плана начина на који ће се дуг репрограмирати.

Када већ дође до стечаја мало предузећа се опредељује да предложи планове реорганизације. Док стечај може да покрене било који поверилац, план реорганизације из стечаја могу да покрену повериоци који имају више од 30 одсто утврђеног необезбеђеног потраживања, они који имају више од 30 одсто обезбеђеног потраживања, стечајни дужник и власници капитала више од 30 одсто.

Значи сви који имају неки интерес да предузеће настави да живи. То су рецимо прошле године учинили „Лука Београд” и „Интеркомерц” и ма колико деловало да је овај вид преживљавања заживео међу привредницима према статистици за њега се махом одлучују микро и мала предузећа. Логично је да се за то определе они који имају производњу.

– Имали смо случај предузећа „АБЦ фуд”, за које је усвојен план реорганизације. Сушна година је пореметила финансијски биланс фирме због чега је запало у проблем и није могло да извршава своје обавезе. Предузеће се бави пољопривредном производњом, и паковањем смрзнутог поврћа. Имају купце, имају поља на којима сеју кукуруз и имају потенцијалне инвеститоре да изађу из поступка реорганизације и да наставе нормално да раде – наводи директорка Агенције за лиценцирање стечајних управника.

Она уверава да је проблем у правовременом сагледавању проблема у привредном субјекту када мора да се пресече, да се смањи број запослених, да се редукује производња, да се одстрани или излечи оно што је болесно.

Кредите трошили на џипове и кафане

Од 2010. године када је ступио на снагу Закон о стечају отворено је укупно 3.500 стечајева. Заједничко за већину је ненаменско трошење кредита и позајмица које су даване.

– Када трећину потрошите на куповину сировина, производњу или изградњу хала, а две трећине на кафане, проводе и џипове, онда имате заиста проблем што не можете да извршавате обавезе – каже Матићева и набраја да су кредити одобравани са проблематичним хипотекама, није било адекватне контроле утрошених средстава, а одговорност руководиоца предузећа је занемаривана. Регистар дисквалификованих лица, који забрањује власницима блокираних фирми да отварају нова предузећа, требало би да освести власнике и директоре предузећа да поведу рачуна о одговорности руководиоца за послове којих се прихватају.