Сећање на златно доба фармерки из Трста

Клопарао је у досадном ритму експресни воз на релацији Београд–Венеција, а премештање с ноге на ногу у препуном ходнику другог разреда било је све друго осим ужитка. На главни колодвор у Загребу воз је стигао око поноћи, пред зору је прошао Љубљану, а у Сежани је био око седам ујутро. Пруга је затим настављала кроз Италију, према Вили Опићини и Трсту, крајњем одредишту хиљада Југословена те давне 1978. године.

Крај седамдесетих и почетак осамдесетих прошлог века остаће запамћен као златно трговачко доба овог прелепог италијанског града, коме је ововременски урбанистички печат дала Хабзбуршка монархија – несрећни Максимилијан је одавде, из дворца Мирамаре, 1864. испловио по мексичку круну, да би му је свега три године касније скинули хици Хуарезових револуционара.

Управо поред чувеног дворца савија пруга, спуштајући се на северни Јадран. На главној железничкој станици Триесте ћентрале вагони се празне брзином светлости: сива река до тада уморних, неиспаваних људи наједном је променила боју, прокључала и похрлила да размени динаре и марке у лире, како би што пре започела „освајачки” поход на бувљу пијацу Понте росо и остале дућане.

Статистика каже да су клијенти из тадашње велике, социјалистичке Југославије куповали 1977. и 1978. године код тршћанских џинсинара (чак се формирао посебан израз „jeansinari” за ову врсту трговаца) између 60.000 и 65.000 фармерица седмично! Или, више од три милиона фармерица годишње!

На тршћанску џинс-грозницу, али и помаму за кафом и још неким у СФРЈ дефицитарним артиклима – када је тадашња савезна влада строго ограничила увоз највећег броја производа широке потрошње – ових дана је подсетила изложба „Понте росо / Сећања” Удружења у култури „Ћизероуно” из Трста, у сарадњи са Центром за нематеријалну културу Истре и Етнографским музејом Истре и Галеријом „Макина” у Пули, која се у новосадској Галерији „Рајко Мамузић” може видети до 15. јануара ове године.

Изложба фотографија, видео-презентација, докумената и различитог другог материјала из тог времена, прикупљених из архива и приватних колекција, чији су аутори Венди д’Еркуле, Масимилијано Шиоци и Нуша Аузер, била је у октобру 2014. постављена у Пули, а годину раније у Трсту.

Није се у Трст долазило једино железницом. Гранични друмски прелаз Фернетичи бивао је празницима и викендом закрчен аутомобилима и аутобусима који су возили организоване „туристичке туре” из читаве СФРЈ. Исто тако и прелаз Шкофије, јужно према Копру. До Копера на словеначком језику, или Каподистрије на италијанском, из Београда се такође могло стићи возом, а карта је била доста јевтинија. Није укључивала међународну тарифу, због које су се путници углавном шверцовали после Сежане. Из Копра је аутобус преко границе ишао на сваки сат.

Јесте Понте росо, тај трг на ободу Канала Гранде, којег пресеца Вија Рома, био епицентар свeколике трговине. Десно од моста, на штандовима на платоу испред Националне банке рада (БНЛ), продаване су фармерице мање звучних марки, вијетнамке, шетланд-џемпери, дуксеви, мајице, кишобрани на склапање... На комад, десетине комада, чак и у пакетима, на кило. Цена је била бар троструко нижа од оне која се могла добити препродајом у земљи. Лево од моста биле су тезге с воћем, поврћем, тек уловљеном рибом...

Квалитетнији џинс робних марки „левис”, „ли”, „вранглер”, па и „супер рифле” (који је пратила пошалица „ноге као кифле”) куповао се у продавницама у Вија Рома, где се на броју 18 налазио чувени „Ђовани”, као и околним улицама Мацини, Макијавели, Валдириво... Овај „Ђовани” писао се са једним латиничним „н” и преводио се као млад / млади, за разлику од назива продавнице у Вија Карло Гега, који је имао два „н” и означавао име власника.

Недалеко од Понте роса уздиже се српска Црква Светог Спиридона Чудотворца, монументално здање изграђено 1869. на темељима старе цркве из 1751. године. Преко пута, искоса, налази се Трг Светог Антонија, такође Чудотворца, с истоименом католичком црквом. Поред цркве је велелепна четвороспратна кућа Франческа Лазарића из 1795. године, у којој је 1816. била отворена прва пошта у граду, а 1873. инсталирана прва телеграфска служба. Век касније ова кућа се препознавала по продавници „Дарвил”.

Нема Југословена који је долазио у Трст да му у руке није допала „картолина” са фотографијом и адресом „казе Лазарића” на насловној и тројезичном рекламном поруком (српскохрватски, италијански и немачки, баш тим редом) на унутрашњој страни, којом се купци позивају да на првом спрату посете радњу ове швајцарске фирме и увере се у „огроман избор сатова и зајамченог четрнаестокаратног и осамнаестокаратног накита и двадесетдвокаратног злата за зубе”. Оглас сличне садржине континуирано је излазио и у више југословенских листова.

Тешко је поверовати да су шопинг-туристи успевали да одоле овом додатном искушењу, ако ни због чега другог – онда због бесплатног освежења, „кока-коле” и „миринде”, које су им у тршћанском „Дарвилу” нудиле заносне хостесе.

Генерације Југословена у Трсту су куповале и одела за свечане прилике, венчанице, кожне јакне, ципеле, техничку робу и ауто-делове, играчке за децу... Последње лире, не рачунајући новац који се чувао за царину, трошиле су се на бувљаку у парку на Тргу Либерта, где је била највећа понуда „бамболи”. Велике лутке које су трептале очима биле су хит широм СФРЈ, а због кабастог паковања остављане су за сам крај шопинга.

А завршетак је био изузетно важан, можда важнији од почетка. Требало се припремити за царинску контролу која је блаконаклоно гледала тек на двоје фармерица (једне на себи, друге у торби), килограм кафе и десетак метара завеса. На тршћанској риви Тре новембре људи су без пардона облачили по троје-четворо, па и више фармерица растућих бројева, пресовали селотејпом џемпере и мајице да их што више стане у торбе, скривали кафу по недоступним местима аутомобила.

Они вичнији шверцу одлазили су суседног до Монфалконеа и тамо хватали вечерњи воз за Београд. Успут су одвртали плоче са плафона вагона и скривали купљену робу. Они још вичнији имали су посебне канале...

----------------------------------

Кафа са Трга Голдони

Када су савезне власти, на челу са председницом СИВ-а Милком Планинц, донеле „дугорочни програм економске стабилизације” несташицу кафе грађани су решавали шверцом зрна купованог у продавници „Кремкафе” на Тргу Голдони, која се и данас налази на истом месту, одмах уз зграду генералног конзулата Хрватске. Кафа је била у зелено-црвеним паковањима од по килограм, а често се до железничке станице носила у џаковима, на леђима.

Шверцовало се на разне начине, међу којима је било и слање поштом такозваних малих пакета, који нису подлегали царињењу. Пошиљка је, међутим, морала да буде лакша од килограм, па је пре предаје пошти свако паковање кафе отварано и одасипано.

----------------------------------

„Чивија” за депозит

Милка Планинц увела је и плаћање прогресивно растућег депозита за сваки прелазак преко границе. Шабачка екипа ово је „решила” тако што је на поштанском шалтеру пенкалом попуњавала уплату малог износа на неки обичан рачун, а потом брисачем уклањала мастило. Остајао је бланко документ са печатом на који је хемијском оловком уписиван износ депозита.

„Чивија” се могла „провалити” једино да је цариник обратио пажњу на разлику у висини поштарине, али је она често била нечитка, а уплатница је после увида остајала код власника како би могао подићи „депозит”.