Популисти прете ЕУ

Када је 29. децембра опозиција успела да онемогући да Ставрос Димас буде изабран за председника Грчке,па да због тога буду расписани ванредни парламентарни избори, већина лидера Европске уније се забринула. Али, не због тога што им је жао Димаса или грчког премијера Антониса Самараса, већ због тога што је најизгледнији победник превремених избора Алексис Ципрас, вођа коалиције радикалне левице Сириза која се оштро противи у ЕУ доминантној политици штедње а Грцима обећава преиспитивање свих болних мера које је Грчка прихватила зарад спасоносних кредита.

Међутим, Ципрас није једини опозиционар од којег Европа страхује. Минулих година нарастао је број лидера левичарских, десничарских, популистичких, евроскептичних и антисистемских политичких партија широм ЕУ који задобија подршку све већег броја бирача озбиљно претећи углавном владајућим конзервативцима, либералима или социјалдемократама. Тако се у Великој Британији истакао Најџел Фараж, у Француској Марин ле Пен, у Немачкој Бернд Луке, у Грчкој већ поменути Ципрас, у Италији Бепе Грило, у Шпанији Пабло Иглесијас... Сви они су поприлично различити, чак супротстављених политика, али одликује их што владајуће политичке гарнитуре које се смењују на власти широм ЕУ поприлично зазиру од њиховог утицаја и с правом страхују да ове и наредних година могу да направе земљотрес у ЕУ.

                                                              +    +    +

Иако је према истраживањима јавног мњења само грчка Сириза у ситуацији да ове године заиста дође на власт, популисти леве и десне оријентације озбиљно прете да помрсе рачуне и владајућим странкама у највећим државама чланицама Европске уније, али и самој ЕУ. Будући да традиционалне партије од избијања кризе 2008. године успевају да изневере очекивања доброг дела бирача, популисти успевају освоје подршку. У Великој Британији драматичан раст популарности доживела је евроскептична Партија за независност Уједињеног Краљевства (УКИП) Најџела Фаража, у Француској ултрадесничарски Национални фронт Марин ле Пен, у Италији популистички Покрет „Пет звезда” Бепа Грипа, а у стабилној Немачкој полако али сигурно наклоност углавном високообразованих добија Алтернатива за Немачку (АфД) Бернда Лукеа.

Аналитичари истичу да разлог за ову појаву не лежи само у економској кризи и спором финансијском опоравку Европе већ и у томе што партије које се деценијама смењују на власти не задовољавају потребе гласача – у појединим земљама су дубоко огрезле у корупцију, код других се искључиво баве собом и како да што дуже уживају у благодетима функционерских фотеља, а сви заједно углавном највише снаге троше на то како да спинују јавност у своју корист, а не како да реше проблеме. И конзервативцима и либералима и социјалдемократама се замера да су постали исти, да су заборавили на идеолошке разлике и да сви раде само у корист крупног капитала а не грађана.

То незадовољство маса користе европски популисти, при чему добар део њих оштрицу својих критика усмерава пре свега на Европску унију. Фараж жели да Велику Британију ишчлани из ЕУ, Ле Пенова има амбициозни план да уништи овакву ЕУ, Грило да извуче Италију из еврозоне, а Луке да уништи евро. Већина од њим има и заједнички циљ да отера имигранте или да им знатно ограничи права.

Лукеов АфД у односу на остале своје „колеге” има најмању подршку, али ипак је успео да, према неким анкетама, буде близу тога да постане трећа странка по снази у Немачкој. АфД није против ЕУ већ само против заједничке европске валуте. Луке се залаже да се Немци врате на, по многима никад непрежаљену, немачку марку чије банкноте многи и дан-данас чувају у сламарицама. Штавише, чак 13 милијарди марака је и даље у рукама Немаца који не желе да их се одрекну и искористе могућност да их замене за евро.

Знатно популарнија од Лукеа је Марин ле Пен, чији је отац Жан-Мари ле Пен основао Национални фронт и својом запаљивом реториком успевао да освоји подршку безмало половине Француза. Његова кћерка је наставила очевим стопама, али је успела да за нијансу „умије” реторику тако да је придобила гласове многих умерених конзервативаца. У тренутку када, према анкетама, председник француске Франсоа Оланд ужива подршку само 13 одсто бирача, изгледа сасвим сигурно да ће се Ле Пенова за две године наћи у другом кругу француских председничких избора, а да ће у међувремену сваки свој наступ паи говоре и у Европском парламенту добро искористити да на овогодишњим локалним изборима оствари историјски успех Националног фронта.

Иако деле евроскептицизам, Фараж и Ле Пенова нису у превеликој политичкој љубави. Иако деле подједнаку политику мржње према имигрантима, Фараж не може тек тако да подржи француски национализам па своју реторику пре свега усмерава на жељу да Велика Британија изађе из ЕУ, што би му на изборима на пролеће могло донети огроман успех. Већ сад је, први пут, успео да освоји одборничка места у појединим британским градовима, а узимајући у обзир да међу британским евроскептицима опада подршку британском премијеру Дејвиду Камерону, сва је прилика да ће УКИП остварити историјски успех на изборима за Вестминстер.

Уколико Фараж, Ле Пенова, Луке, Грило и Ципрас дођу до власти и почну да примењују своје политике – излазак Британије из ЕУ, излазак из еврозоне, једнострани отпис дугова или укидање евра – према анализама то би имало катастрофалан утицај на Европу јер би довело до масовног повлачења новца из банака, још веће незапослености и пада привредне активности.

Због свега тога, у све више анализа се може чути како европски политичари морају да покажу интегритет и делотворност уколико не желе да их талас популистичких и антисистемских странака избрише са политичке сцене. Тога су све више свесни и политичари, па не чуди што је нови председник Европске комисије Жан-Клод Јункер рекао да је његов тим можда последња шанса за ЕУ. Ову годину почиње својим инвестиционим планом за спас ЕУ, само је засад још неизвесно да ли ће то заиста успети да покрене европску економију а грађане увери да владајуће структуре заиста раде у корист грађана.

Н. Радичевић

----------------------------------------------------------

Сириза у јуришу на власт

Алексис Ципрас (Фото Ројтерс)

Коалиција радикалне левице се сматра фаворитом на предстојећим ванредним парламентарним изборима у ГрчкојНедавни наслов из лондонског „Гардијана” – „Грчка радикална левица могла би да ликвидира мере штедње у ЕУ” – услед најновијих дешавања на грчкој политичкој сцени све више звучи као пророчанство које се остварује. Парламент у Атини ни у трећем, одлучујућем кругу гласања није изабрао председника, што је, према грчком уставу, знак да земља иде на превремене парламентарне изборе. Уколико се анализе јавног мњења испоставе као тачне, власт би могла да дође у руке Коалиције радикалне левице, популарне Сиризе, што би уједно значило почетак институционализоване побуне против мера стезања каиша које заговара Европска унија предвођена Немачком.

Сириза на челу Грчке била би преседан и први пут у историји да владу у једној земљи ЕУ формира радикална левица. Страначки симпатизери упозоравају да се могу очекивати покушаји саботирања овог експеримента са адреса које Европу не виде изван штедљивог колосека.

Неки противници, унутрашњи и спољни, већ су се декларисали. Гувернер Грчке централне банке је упозорио да би тријумф Сиризе нанео „ненадокнадиву штету” државној економији, а сличне поруке стижу и из Брисела. Председник Европске комисије Жан-Клод Јункер је најавио да не би волео да екстремне снаге дођу на власт и да се нада да су Грци свесни „шта би погрешни изборни резултати значили за Грчку и еврозону”.

Сириза и њен лидер Алексис Ципрас изложени су критикама и појединих левичара, који сматрају да је партијски програм превише наиван и да нема шансе у борби против система иза којег стоји крупни капитал са свим својим политичким везама. Истовремено, Ципрасу се замера попустљивост и ревизија изворне политике радикалне левице.

Одговарајући на овакве прозивке, лидер Сиризе је недавно у интервјуу за „Политику” истакао да се свакодневно сусреће са опречним оптужбама да је или превише бескомпромисан или да пристаје на превише уступака.

„Наша позиција је јасна. Укинућемо све законе на којима је заснована политика штедње. Тражићемо решење и за проблем дуговања. На тој основи ћемо покушати да покренемо нове преговоре са нашим партнерима, што ће омогућити Грчкој да крене путем економског опоравка и да истовремено измири своје дужничке обавезе.”

Ципрас, међутим, не крије да ће се, ако дође на власт, најпре устремити на исправљање неправедног система штедње, који, по његовом мишљењу, штити најбогатије грађане. Они би, каже, требало да понесу највећи терет изласка из кризе, па „десет одсто најбогатијих имаразлога за забринутост”.

Потенцијални долазак Сиризе на власт не би значио само успехпартије него би улио наду и другим левичарским покретима на Старом континенту. Због тога ће грчки ванредни парламентарни избори са посебном пажњом бити праћени нарочито међу левичарима у Шпанији и Словенији.

Д. Вукотић

----------------------------------------------------------

Подемос обећава праву демократију

Пабло Иглесијас (Фото Бета)

Израстао на бунту против диктата банкара и послушничког односа изабраних представника, покрет који предводи Пабло Иглесијас добија све већу подршку у ШпанијиНова снага у Шпанији вртоглаво преузима место које је до сада искључиво припадало двема традиционалним партијама –Народној и Социјалистичкој странци. За мање од годину дана од настанка Подемос (можемо) успео је да освоји пет места у Европском парламенту, да натера владајуће народњаке и премијера Маријана Рахоја да ублажи и преиспита мере штедње и да убрза истрагу око корупционашких афера којом је проткана политичка елита на Иберијском полуострву.Опозициона лева Социјалистичка партија такође се осетила принуђеном да потражи ново руководство и да се ослободи устаљених оквира у унутарпартијском напредовању.

„Ми хоћемо и можемо да преузмемо власт у свим срединама на локалном, регионалном и националном нивоу. Намеравамо да поставимо нова правила у политичкој игри тако што ћемо растурити црно-белу шаховску таблу и измешати њене делове на потпуно нов начин”, кажу припадници овог покрета.

Подемос је израстао из бунта незадовољника који је нарастао у тмурним условима финансијске кризе. Када су социјалне бенефиције и доктрине једнаког права на образовање и здравство почеле да се руше пред диктатом финансијских институција, у Шпанији су се десиле дуготрајне масовне окупације шпанских тргова, улица и установа, пре него у другим градовима Европе, изнатно пре него што је у Њујорку окупиран Волстрит.

Звезда Подемоса је универзитетски професор Пабло Иглесијас, водитељ једног популарног телевизијског ток-шоуа. Заједно са групом академика леве оријентације, активно је учествовао у покрету незадовољника (индигнадоса).

Стотине локалних скупштина, познатих као „кругови”, ишарале су целу територију Шпаније. Међу 500 чланова „круга” у једном богатијем предграђу Мадрида су млади и стари, пензионери и компјутерски експерти, инжењери и домаћице, студенти и радници. Скупштине заседају сваке недеље, а дневни ред се углавном кроји преко интернета.

Зависно од оријентације, шпански медији ове скупштине описују као популистички анархизам или као „изазов систему који је запао у ћорсокак”. Демократија је изгубила своју суштину када су изабрани представници власти почели да раде по диктату банака, а потпуно се оглушили о интересе својих бирача. То је основна замерка незадовољника. То је уједно и оно што Подемос хоће да промени. Да систем постави на прави пут. Да демократију учини стварном.

Општи избори у Шпанији заказани за ову годину пружиће Подемосу прву праву шансу да одмери своју снагу. Ако се догоди да преузме власт, а све је више испитивања јавног мњења која говоре да је то сасвим могуће, онда се политичка сцена у једној великој европској земљи из основа мења. Подемос тврди да може да сруши доминацију „кастинског система на домаћој политичкој сцени”.

„Политичком естаблишменту Европске уније није никако по вољи раст Подемоса и грчке Сиризе”, констатује левичарски шпански портал на енглеском језику „Спејн рипорт”. „Они долазе без обзира на то да ли је то некоме драго или није. И желе са собом да донесу радикалне промене, не само у шпанском и грчком систему, већ у целокупном европском пројекту.”

У истом тону твитује Пабло Иглесијас и најављује „да ће 2015. бити година промена не само у Шпанији већ и у целој Европи.

Шпански конзервативци не верују у овакав сценарио и рачунају на подршку старијих људи који нису спремни да гласају за експерименте, без обзира на лош живот и пад стандарда.

З. Шуваковић