Излазак воза из станице

ФИЛМ И ЛИТЕРАТУРА
У андрићевску Босну, преплетену разним вероисповестима, културама и сталежима, након аустроугарске анексије, долази и чудо звано кинематограф. У простор тада германофонске (наметнуте) културе надиру покретне слике као изум двојице Француза, браће Лимијер. И као да ће читав "Белле епоqуе" Николе Стојановића ("Последњи танго у Сарајеву") бити обележен овом прагматично-поетичном амбиваленцијом. Стојановић је пре свега врсни познавалац историје и теорије филма, стога у овом остварењу драматуршки и редитељски ништа није случајно. Главни јунак, Антон Валић, син богате удовице Паулине, јеврејског порекла, прелази свој иницијацијски пут током адолесценције – наметнута веридба са богаташком ћерком, платонска љубав према девојци ниже класе, Јованки, симпатизерки "Младе Босне" и револуционарки, и коначно, реализација љубави са кабаретском плесачицом (и проститутком) Ержи. Његово рођење близу је (или се чак поклапа) са открићем филма и кинематографа 1895. Дакле, епоха од 1910. до почетка Првог светског рата представља одрастање и сазревање како Антона (у тумачењу Давора Јањића, са ’ово пуно душе’), тако и филма као седме уметности. У једној мајсторски написаној сцени, мајка у свом будоару угошћује инспектора полиције – она спушта ролетне и припрема штимунг као за наступајући сексуални перформанс, али и инспектор и гледалац остају обманути – Паулина, уместо својих чари, открива кинематограф.

Но, да ли је у питању низ коинциденција или тежина теме која се неизбежно надвила на оба аутора кроз две изражајно различите уметности, књижевност и филм – тек, пет година пре завршетка снимања "Последњег танга у Сарајеву", 1985, писац Радослав Петковић објављује роман "Сенке на зиду" смештајући свог јунака, Ивана Ветручића, у миље суседне престонице. Временски и просторни распон нешто је шири, обухвата период првог кинематографа, биоскопа у Београду 1908, потом Лондон за време Првог светског рата и поново Београд након рата. Јунак овог помало заборављеног и неправедно запостављеног Петковићевог романа, такође, постаје заражен филмом, а та се болест не лечи, већ попут сифилиса, обожаваоце води у својеврсно лудило. Ветручић, побегавши од хусарске мобилизације у Србију, као у каквом филму, у њему непознатом Београду упознаје и Ђуру Јакшића и приче које колају око мистериозног Аписа и његове "Црне руке". Дражи жене спознаје најпре преко покретних слика а тек онда у загрљају "професионалке" Белле. Филм је испред живота, као што је и идеја пре света појавних ствари.

За разлику од Антона Валића, јунака филма Николе Стојановића, који је историјска личност, Ветручић је плод пишчеве фикције, као покушај да се историји прилази романтизовано-иронизовано, да се у њу ушуња, да се у углу неког њеног кадра појави попут посматраног актера. Проститутка Белла из Петковићевих "Сенки на зиду" машта да заигра у дуго најављиваном "Карађорђу" (првом српском дугометражном филму). Историјска је чињеница да ће Луј де Бери, француски сниматељ у Београду боравити на позив Светозара Боторића, власника биоскопа Париз и продуцента филма "Карађорђе" – и у "Последњем тангу у Сарајеву" он је један од јунака а тумачи га секс симбол осамдесетих, Ален Нури. Радослав Петковић свог јунака води до кафане "Златна моруна" на Зеленом венцу, нагласивши да ће она тек постати окупљалиште неколицине из организације Млада Босна. А јунаци Стојановићевог филма, из истоимене организације, пребациваће шифроване поруке у поменуту кафану.

И Валић и Ветручић криће се радије у тами биоскопске дворане или кинооператерској собици. Лепше је сневати уљуљкан у филмски ониризам но излазити на улице Сарајева на којима су антиаустроугарске демонстрације или пак Лондона под узбуном и ратним сиренама.

Но, Антон Валић својим кинематографом овековечиће историјски тренутак – атентат Гаврила Принципа на Франца Фердинанда којим је започео Први светски рат. Ти снимци чувају се и данас у кинотекама света. Шта се друго могло забележити оком камере на вечито неуралгичним просторима Балкана? У Француској, филм је невино почео "Уласком воза у станицу" или "Поливеним поливачем", касније је Жорж Мелијес направио први СФ, "Пут на Месец", а у Сарајеву, на Балкану, прве филмске слике које су начинили не гостујући сниматељи већ они чија крв долази из балканског срца таме – те прве филмске слике улазе и у целокупну историју а не само у историју филма. "Белле епоqуе" Николе Стојановића стога иронизује лепа времена, затишје пред буру. Јунаци су дубоко уроњени у контекст у коме живе – политичка убиства, шпијунирање, двоструке игре, припреме атентата – испод историје филма у Сарајеву лежи криптоисторија равна шпијунском трилеру. Кабаретска плесачица Ержи је двострука шпијунка, а поменути сниматељ Луј де Бери, у Стојановићевом сновиђењу, доушник је Аписа! Радослав Петковић и не жели да иронизује – сенке су (већ) на зиду, то нису само сенке покретних слика на платну, то је тај вечити саспенс, вечита напетост, тајна, двоструко значење. Оно што је за Николу Стојановића, за Ваву Петковића је период "хорора и комедије" (како гласи наслов једног поглавља).

Али, филм опстаје, он има последњу реч – рат почиње, Антон Валић је регрутован, али одлази са осмехом. Његов филм откупљен је за дистрибуцију у Загребу. Воз са регрутима одлази из Сарајева, и тај поновни балкански хаос који је хипоцентар европских потреса, тај излазак воза из станице у последњим кадровима Стојановићевог филма, још једна је потврда инверзије, југословенског простора као друге стране огледала западне Европе.

Стилски и жанровски, "Белле епоqуе" Николе Стојановића цитира "Кабаре" Боба Фоса – кабаретске нумере дају брехтовски коментар на стварност ван сцене, оне карикирају, али доносе и убојитост – често је истина далеко снажнија када је на сцени. Радослав Петковић завршава свој роман ироничном констатацијом да је дошло време мјузикла – ово је филмски жанр који експлицитно својој структуром позива на разбијање наративног континуитета. Стварност ће постати још ужаснија, а мјузикл ће потиснути историјске спектакле.

Стојановићев филм и Петковићев роман постају диптих у коме ткива срастају у нераскидив загрљај – није само Дрина тај често зашивани а увек зјапећи шав, већ и иста мисао – уметност надраста оне који се уписују у историју, уметници и сањари, ипак, не ћуте као музе док топови грувају. Они казују раније, речима Сфинге, или након крвавих покоља.