Божић којег нема

Бели снег, бели хлеб и бели шећер. У оскудности и скромности мог детињства, у сећању на Божић којем сам се највише радовао – памтим та три белила. Још чујем шкрипу снега испод опанака који попут кристалног царства прекрије сокаке и путељке мог родног села, авлије, стогове сена, кровове на којима се пуше димњаци, обронке Гледићких планина и бескрај моравске долине. На коју пуца видик са комке наше долмe кућерка. У којој су само две собе. Једна гостинска у којој славимо славу, сечемо колач и уносимо бадњак – с подом од цигле и великим славским асталом. С миндерлуком који је у мираз донела моја мајка, на којем су се чували увели цветови липе, осушена камилица и мајчина душица. Метални кревет на којем су спавали моја мајка и отац, налик на болнички са мадрацима и белим страницама с насликаним лабудовима – био је прибијен уз перду прозора на којем су стајали чепари са пелцером мушкатле.

Да ту некако, ако претекну, сачекају пролеће. На централном дувару собе који гледа на исток је икона кућног свеца Стефана Дечанског, Мрате и Мине, а поред ње једна једина урамљена фотографија са венчања мојих родитеља. На којој се по згрченом лицу мог оца види да су му за ту прилику на ногама два броја мање позајмљене ципеле марке „саламандер”. У којима су се иначе оженили сви момци у засеоку Шумаричка мала, који су претекли и вратили се живи са кланице Сремског фронта, на коју су били одведени сви голобради младићи из села до годишта мог оца. О томе – ко је отуда донео те ципеле никада се није могла чути нити једна реч.

Ипак, највећа породична драгоценост коју смо имали у кући, ако не рачунам виолину мог деде Мирка, било је огледало у плеханом раму окачено на ексер изнад плаве линије молераја одмах испод плафона. Та скупа ствар која се тако чувала да се деца без разлога не би огледала и нехотице га разбила купљена је на вашару Света Јела у Трстенику – да служи само кад је неопходно, да се чељад огледне, кад се иде на свадбу, веридбу или прошевину, или када неко умре па му треба отићи на покој душе.

У тој соби смо славили Божић, молили се Богу, пијукали по слами, певали Оченаш, вечерали и ручали, и првог дана Божића примали положајника, па рођаке и комшије који су долазили и одлазили. И данас чујем како одзвања самоуки звук виолине коју је од официрског бакшиша, као посилни редов и фијакериста купио мој деда док је 1929. служио за краља и отаџбину у београдском Топчидеру. И његову прву и омиљену песму „Зрачак вири”. А пре тога, као мушком детету и наследнику кућевних тапија и крсне славе – припадало ми је да са њим и оцем вртим и ломим колач, и да га једем до миле воље. Да у редоследу молитве – комаде белог хлеба натопљеног црним вином стављам у сито са извезеним канавцем, које је молећи се Богу за здравље и берићет високо изнад главе подизала моја мајка. Да нам толико роди и да толико буде висока пшеница белица. Презасит проје коју сам јео увек и готово сваки дан – радовао сам се крсној слави, васкршњим и божићним данима, када је белог сомуна, колача и разног пецива било у изобиљу.

Друга соба наше куће у којој је и кухиња, у којој ја спавам јер је увек топло, била је са земљаним подом. Ту ме је мајка купала сваке суботе у плеханом кориту, а посебно и са ритуалом који нисам разумевао уочи Божића. У тој соби се осећа мирис влажних дрва и тек помузеног скуваног млека које се из шерпе излило на врелу плотну. И увек, од Божића до Светог Саве, када су снегови па ништа не може да се ради, чује се шљепкање карата по мушеми. То мој отац на четвртастом асталу на средини собе, уз обавезну врућу ракију, игра таблића учетворо са сељацима из комшилука.

Уочи Божића, а некад и пре, раскивамо багремову тарабу са ограде, глачамо је до изнемоглости парчетом дебелог стакла од разбијене флаше за сурутку, док длан не клизи по њој као по леду. Врхове тарабе нагоревамо у жару у којем се пече прасац – божићњар, качимо канапе са тешким камењем на врхове, не би ли се повили и довољно личили на скије. На којима ће понеко првог дана Божића ићи у положајнике и сви, наредних док траје зима, летети као без главе низ брдо Петловац изнад села.

Ја сам у положајнике увек ишао на скијама. А враћао се пешке, јер је рођачка кућа деда Сибина Бајића у коју сам на Божић годинама први улазио да богорадам и џарам ватру, да се молим Богу за здраву чељад и стоку, за пуне амбаре и оборе у долини, а моја на брду. Зато ми је кад одлазим лепо – само слетим низ брдо, гладан и жељан поклона које ћу добити. Припремљен на пажњу, титрање, нуткање, загртање у црвену чергу, приношење јела и разних ђаконија којим се први послужује положајник. Онај који доноси срећу и божји благослов у кућу. А враћам се сит, наједен и преједен. Са скијама на леђима и исплетеним шареним џаком од вуне који сам добио – препуним поклона, ораха, сувих шљива, меда и слатког од дуња, са шалом од ангоре и вуненим чарапама у које је завучена црвена пара и са обавезном кутијом шећера у коцке, којој сам се увек највише радовао.

И док мајка брине где сам, што ме нема тако дуго – ја се најмање трипут на путу до куће одмарам. Једном у шљивику, једном у топољару, једном у старом мајдану. Завучем се негде задихан и мокар, седнем на тулузину отворим кутију са шећером и једем. Прво једем, па бројим, колико ми је остало. Као да је било јуче – а не пре пола века. Ових дана, док усамљен уочи Божића корачам стазама детињства и свог родног села кнедла ми је у грлу, и чујем само прошлост. Нигде прангије, нигде смеха и дечије граје, нигде саоница и скија. Нигде ни тараба – све су попадале. Као авети у леденом белилу зврје празне куће и напуштени домови. Без чељади и без душе.

Глумац, сценариста и редитељ