Хитност транзиције безбедности

У политичком животу Србије (надземном и подземном) већ дуго је присутан феномен бенигног назива: „улагање новца у политику”. У питању је наменски замагљена појава, првенствено због финансирања странака, богаћења политичара и куповине посланика, нарочито од када су – европеизацијом наше балканизације – они постали власници сопствених мандата.

Наиме, према политичкој теорији, носилац суверенитета је народ, тиме је он власник Србије, а ми грађани сувласници. Народ расписује тендер звани вишепартијски избори, а држава га реализује, као услужни сервис. На тај тендер пријављују се партије са својим отвореним тендер понудама, то јест изборним програмима. Вољом бирачког тела потом се формира парламент, а када се власт устоличи – из „маглине” израњају финансијери странака (тајкуни, наркотрафиканти, „фасаде” обавештајних служби итд.), чији „програми” нису били пред бирачима, али који такође траже свој део „изборног плена”. Најчешће су у питању намештени тендери јавних набавки, доношење закона по мери њихових интереса (за отимање и легализацију криминалом стеченог богатства), а и за трајно отуђење националних ресурса (нпр. грађевинског земљишта).

Јасно је дакле какве све опасности настају од новца уложеног у политику, јер на тај начин се суочавамо са антиуставним ретуширањем примарне изборне воље грађана, што је кривично дело.

Тиме смо дошли до круцијалног питања: имамо ли безбедносни систем који је дорастао поменутим изазовима? Одговор је, за сада, негативан, а ево због чега.

Да би одговорила на ове изазове, нова политичка елита би требало под хитно да спроведе такозвану транзицију безбедности, то јест да донесе „пакет” мера, чија би примена довела до редефинисања (преживелог) теоријско-доктринарног концепта безбедности. Из тога би произашла нова филозофија безбедности, што би директно водило институционално-организационим променама. Битан део тих промена – за шта се већ осам година залажем – јесте формирање Националне безбедносне агенције (НБА), која би објединила иначе скромне капацитете нашег обавештајно-контраобавештајног сектора (БИА, ВОА и ВБА) у једну агенцију која би била ефикаснија и јефтинија, што би, на пример, Биро за координацију служби безбедности и слична трансмисиона тела учинило непотребним, а систем економски рационалнијим.

Ми данас у Србији имамо, у најбољем случају, реформисану државну безбедност која, с једне стране, штити врло конкретне носиоце државних функција а, заправо, политичке и економске монополе владајуће елите (донедавно, симбиозну олигархију врха једне странке и тајкуна). Ови рецидиви су и данас веома присутни и онемогућавају успостављање система националне безбедности, форсирајући клијентелизам на битним нивоима безбедносног система.

Када се финансирањем странака и куповином политичара и посланика формирају ванпарламентарни центри моћи, а воља бирача буде драстично „ретуширана”, пре свега БИА мора да реагује ради заштите суверенитета народа. Свака стварна или вештачка дилема да ће тиме бити угрожени „демократски процеси” смањује шансе да БИА буде у том погледу делотворна.

Ваља при том рећи да је нерационално да БИА о трошку српских пореских обвезника прогања наркотрафиканте по егзотичним дестинацијама широм Јужне Америке, јачајући безбедност Венецуеле и Колумбије, а не Србије, чију безбедност драстично угрожава новац уложен у политичке процесе.

Рекао бих на крају да компетентни национални лидери, као и шефови безбедносних служби морају успоставити параметре новог прагматично-пословног патриотизма, мереног – ефикасношћу. Стога ће се компетентност новог концепта националне безбедности мерити брзином и квалитетом остваривања битног предуслова: транзиције безбедности.

Без испуњења овог услова свих услова, наудићемо, по мом мишљењу, разним планерима редукције суверенитета Србије у истој оној мери у којој су Алонсо Кихано, познатији као Дон Кихот, и Санчо Панса, својевремено наудили ветрењачама.

Професор универзитета