Hitnost tranzicije bezbednosti

U političkom životu Srbije (nadzemnom i podzemnom) već dugo je prisutan fenomen benignog naziva: „ulaganje novca u politiku”. U pitanju je namenski zamagljena pojava, prvenstveno zbog finansiranja stranaka, bogaćenja političara i kupovine poslanika, naročito od kada su – evropeizacijom naše balkanizacije – oni postali vlasnici sopstvenih mandata.

Naime, prema političkoj teoriji, nosilac suvereniteta je narod, time je on vlasnik Srbije, a mi građani suvlasnici. Narod raspisuje tender zvani višepartijski izbori, a država ga realizuje, kao uslužni servis. Na taj tender prijavljuju se partije sa svojim otvorenim tender ponudama, to jest izbornim programima. Voljom biračkog tela potom se formira parlament, a kada se vlast ustoliči – iz „magline” izranjaju finansijeri stranaka (tajkuni, narkotrafikanti, „fasade” obaveštajnih službi itd.), čiji „programi” nisu bili pred biračima, ali koji takođe traže svoj deo „izbornog plena”. Najčešće su u pitanju namešteni tenderi javnih nabavki, donošenje zakona po meri njihovih interesa (za otimanje i legalizaciju kriminalom stečenog bogatstva), a i za trajno otuđenje nacionalnih resursa (npr. građevinskog zemljišta).

Jasno je dakle kakve sve opasnosti nastaju od novca uloženog u politiku, jer na taj način se suočavamo sa antiustavnim retuširanjem primarne izborne volje građana, što je krivično delo.

Time smo došli do krucijalnog pitanja: imamo li bezbednosni sistem koji je dorastao pomenutim izazovima? Odgovor je, za sada, negativan, a evo zbog čega.

Da bi odgovorila na ove izazove, nova politička elita bi trebalo pod hitno da sprovede takozvanu tranziciju bezbednosti, to jest da donese „paket” mera, čija bi primena dovela do redefinisanja (preživelog) teorijsko-doktrinarnog koncepta bezbednosti. Iz toga bi proizašla nova filozofija bezbednosti, što bi direktno vodilo institucionalno-organizacionim promenama. Bitan deo tih promena – za šta se već osam godina zalažem – jeste formiranje Nacionalne bezbednosne agencije (NBA), koja bi objedinila inače skromne kapacitete našeg obaveštajno-kontraobaveštajnog sektora (BIA, VOA i VBA) u jednu agenciju koja bi bila efikasnija i jeftinija, što bi, na primer, Biro za koordinaciju službi bezbednosti i slična transmisiona tela učinilo nepotrebnim, a sistem ekonomski racionalnijim.

Mi danas u Srbiji imamo, u najboljem slučaju, reformisanu državnu bezbednost koja, s jedne strane, štiti vrlo konkretne nosioce državnih funkcija a, zapravo, političke i ekonomske monopole vladajuće elite (donedavno, simbioznu oligarhiju vrha jedne stranke i tajkuna). Ovi recidivi su i danas veoma prisutni i onemogućavaju uspostavljanje sistema nacionalne bezbednosti, forsirajući klijentelizam na bitnim nivoima bezbednosnog sistema.

Kada se finansiranjem stranaka i kupovinom političara i poslanika formiraju vanparlamentarni centri moći, a volja birača bude drastično „retuširana”, pre svega BIA mora da reaguje radi zaštite suvereniteta naroda. Svaka stvarna ili veštačka dilema da će time biti ugroženi „demokratski procesi” smanjuje šanse da BIA bude u tom pogledu delotvorna.

Valja pri tom reći da je neracionalno da BIA o trošku srpskih poreskih obveznika proganja narkotrafikante po egzotičnim destinacijama širom Južne Amerike, jačajući bezbednost Venecuele i Kolumbije, a ne Srbije, čiju bezbednost drastično ugrožava novac uložen u političke procese.

Rekao bih na kraju da kompetentni nacionalni lideri, kao i šefovi bezbednosnih službi moraju uspostaviti parametre novog pragmatično-poslovnog patriotizma, merenog – efikasnošću. Stoga će se kompetentnost novog koncepta nacionalne bezbednosti meriti brzinom i kvalitetom ostvarivanja bitnog preduslova: tranzicije bezbednosti.

Bez ispunjenja ovog uslova svih uslova, naudićemo, po mom mišljenju, raznim planerima redukcije suvereniteta Srbije u istoj onoj meri u kojoj su Alonso Kihano, poznatiji kao Don Kihot, i Sančo Pansa, svojevremeno naudili vetrenjačama.

Profesor univerziteta