ЛИБАНСКИ ВИНОГРАД

Случај је хтео да сам недавну прилику породичног славља искористио да отворим сачувану флашу сјајног либанског вина „ксара”. Потом сам исте вечери на Интернету читао извештај израелске комисије која је испитивала начин вођења рата у Либану 2006. године.

Вино и Интернет вратили су ме у крваво лето. Подсетили ме, прво, да се успешни ратови не завршавају истрагама већ победничким парадама и, друго, да блискоисточни ратови не решавају суштински проблем опстанка Јевреја и Арапа.

Иако је тада прогласио победу, Израел се суочио са непријатним сазнањем да није војно сломио шиитску милицију Хезболаха или је „терористе” спречио да испали 4.000 ракета на Израел.

Анализа политичких и војних димензија операције Израела у Либану препуштена је независној владиној комисији коју предводи бивши судија др Елијаху Виноград. Комисија је дошла до закључка да је рат био „велики и озбиљан” неуспех, јер војни и политички лидери нису имали јасну стратегију, чиме су допустили да буду „увучени” у неодлучне копнене операције.

Храбар, истинит и по Израелце болан закључак. Примењујући амерички модел бруталног разарања из ваздуха, који је доживео фијаско од Кандахара до Фалуџе, Израелци су у ситуацији да им је либански рат озбиљно начео војну репутацију. Подједнако лоше било је и на земљи: у последњих 24 часа рата, хезболаси су убили 33 израелска војника означавајући крај копнене офанзиве коју је премијер Ехуд Олмерт најављивао са помпом, попут Џорџа В. Буша када је пре пет година Ирак прогласио „оствареном мисијом”.

Израел је, пише у извештају који критикује војну команду, имао две опције: енергичан, брз и разарајући удар на хезболахе, или стрпљиво планиране операције на терену. „Чињеница да је Израел ушао у рат пре него што се одлучио коју ће опцију да одабере, и без излазне стратегије... представља озбиљан неуспех који је утицао на читав рат”.

Маја прошле године иста комисија дошла је до закључка да су премијер, министар одбране и начелник Генералштаба најодговорнији за „озбиљне промашаје” и „некомпетентну” припрему и руковођење првих пет дана рата.

Не плачите за мртвијем нити га жалите; него плачите за онијем који одлази, јер се неће више вратити нити ће видјети своје постојбине. Овим цитатом из Књиге пророка Јеремије, Виноградова комисија нагнала је на размишљање све оне који живе с илузијом непобедивости – олако се, неуко и без плана ослањајући на силу.

Али, поново се показало да свет насељавају многи који су неспремни да уче из историје: одговорни војници у међувремену су платили цех. Политичарима не пада на памет да се повуку. Пошто је, за разлику од прошлогодишњег, завршни извештај више наклоњен премијеру, Олмерт одбија да поднесе оставку, иако расте притисак на његове коалиционе партнере да напусте владу. Дневник „Маарив” иронично закључује: „Ући ће у историју као неко ко није тријумфовао у рату, али је тријумфовао у комисији”.

Питао сам се тада, као и сада уз чашу „ксаре”, зашто овде нема снаге да се испитају недавни ратови. Говоримо да нам је зарад нас самих неопходно суочавање са истинама. Да нам прочишћена прошлост, без митолошких наслага, отвара будућност. Да нуди унутрашњу катарзу и обезбеђује неки други спољни имиџ.

Овдашње демократске власти пропустиле су прилику да нађу неког српског судију Винограда и готово све препустиле Хагу. У томе је разлика између зреле демократије Израела и пубертета кроз који пролазимо. Али ни овде ни тамо нису у стању да се суоче са свим болним истинама. То, очито, није лако. Тражи много индивидуалне и колективне храбрости.

Најновији извештај потврђује оно што су многи говорили: да је Израел започео 34-дневни рат користећи као повод отмицу свог војника (који је и данас код хезболаха), и да је фактички поражен – јер неуспех моћне армије против шиитске милиције само то значи.

Оно што извештају од 621 стране недостаје, а потврђује тезу колико је тешко суочити се са самим собом – јесте изостанак моралне анализе акција израелске армије у Либану. Сукоб је усмртио 1.190 Либанаца, махом цивила. Бруталним бомбардовањима сравњени су југ Либана и Бејрута. Милион људи отерано је у избеглиштво.

Разарања која сам тамо тада гледао била су страхотна. Многе међународне организације директно говоре о ратним злочинима. Амнести интернешенел озбиљно замера комисији Виноградова што је пропустила да истражи владину политику и војну стратегију, које су „тешко кршећи међународно хуманитарно право, укључујући ратне злочине” омогућиле да се не прави разлика између цивила и Хезболахових војника, између цивилне инфраструктуре и власништва и војних циљева.

Виноградова комисија о томе не говори. Нити осуђује 1,4 милиона забрањених кластер бомби бачених на либански југ пре него што ће Савет безбедности 14. августа усвојити резолуцију о примирју. Фокус извештаја је серија грешака које нису обезбедиле уништавање „терориста”. Сасвим мало пажње посвећено је трагедији обичних Либанаца.

Ратови се не могу премеравати на одговарајући начин, уколико се затворе очи пред начинима његовог вођења. Комплетна оцена рата подразумева и однос према противничким цивилима. Последице је тешко избећи. Сребреница је лекција за нас. Израелцима би то требало да буде масакр жена и деце у склоништу у либанској Кани. У оба случаја показало се да је бруталност највећи непријатељ Срба, односно Израелаца. Већи од „балија” или Хезболаха.

Али, полазећи од премисе да је либански рат био рат пропуштене прилике, Виноградова комисија закључује углавном да права војна искуства нису извучена. Зато даје препоруке за будућност: неопходне су „систематске и дубоке” промене у начину мишљења политичког и војног лидерства, уколико Израел жели да буде спреман за будуће изазове.

Израелска армија и није чекала завршни извештај владине комисије. Удвостручен је број вежби регуларних трупа и резервиста на северном фронту према Либану. Нови начелник Генералштаба Габи Ашкенази одобрио је програм примене лекција научених у сукобу са хезболасима.

Испада да је превасходан циљ извештаја да израелске лидере упозори да не понове грешке прошлости – како би ефикасно уништили непријатеља у наредној рунди конфронтације. Али, чак и да хезболаси једног дана буду физички уклоњени, то би подразумевало понављање прекомерног разарања. И отварање новог циклуса насиља, што је супротно циљу опстанка Израела.

Уколико се Виноградов извештај чита само на тај начин, Израел ће свакако бити боље припремљен за наредни рат, али ће пропустити мир. Израелци су сада у прилици да из Виноградовог извештаја науче исту лекцију коју уче Американци поводом Ирака: успешни лидери одлуке о уласку у рат не доносе еуфорично обмањујући себе и друге, већ на основу реалних процена и консултација. Лекција је универзална.

Биће да су сви промашени ратови слични, сви њихови политичари слични, па и све анализе таквих ратова сличне.