Мека сила Османлија

„Балкански народи су се скоро 500 година борили да се ослободе Османског царства, да би данас испред ТВ екрана нетремице зурили у догодовштине на двору Сулејмана Величанственог”, констатовано је средином децембра у извештају агенције АФП послатом из Дубаија.

Текст је посвећен феномену данас глобално најпознатијег турског производа, ТВ сапунице чији је оригинални наслов „Величанствено столеће”, али је за различиту публику претрпео извесна прилагођавања. На Балкану је тако „Сулејман Величанствени”, у арапским земљама „Султанов харем”, у Израелу само „Султан”, у Пакистану „Мој султан”... Балкан се помиње у контексту популарности серије и у арапском свету, чије историјско сећање на Османлије такође није пријатно.

Пред домаћом, турском публиком, „Сулејман Величанствени” је приказиван од 5. јануара 2011. до 11. јуна прошле године, у укупно шест сезона и 139 једноипосатних (а на моменте и дужих) епизода. Једна је од најгледанијих серија у историји турске телевизије – у ударном термину је окупљала око трећину укупне ТВ публике – и уједно и најконтроверзнија.

Бави се, што вероватно зна и добар број читалаца овог текста, владавином десетог султана из династије Османлија (историчар Радован Самарџић их у својим књигама ословљава као „Османовиће”), која је била најдуговечнија: потрајала је 46 година (1520–1566). Својим освајачким походима Сулејман, коме су титулу „величанствени” дали Европљани, док је за Турке био „канун” (законодавац, јер је кодификовао правни систем), проширио је Османско царство на три континента (Европа, Азија и и Африка). Његове границе биле су дуге 12.000 километара и почињале су од Мађарске на Западу, до Ирака (и најзападније тачке Персијског залива), затим Јемена и руских степа у приобаљу Каспијског мора.

Турска ТВ сапуница само повремено слика Сулејмана као способног државника и војсковођу; махом се бави интригама на његовом двору, односно у харему, најзагонетнијој институцији султанове палате. У средишту је притом једна (од многих) жена, робиња, а потом и законита супруга, Хурем (рођена као Александра, на територији данашње Украјине), која је на Западу позната као Рокселана.

Њен успон од робиње до најутицајније султаније, која ће Сулејману родити пет синова и једну ћерку, њена борба да стекне султанову наклоност и да је задржи, и настојања ривалки и душмана (укључујући ту и султанове ћерке и краљицу мајку, али и неке паше и везире) да је елиминишу, стална неизвесност који ће од четири жива султанова сина наследити престо (односно која ће тројица, по обичају, бити убијена), окосница је серије доброг сценарија и раскошне продукције, што јој је омогућило да у 52 земље стекне око 200 милиона гледалаца, укључујући ту и домовину теленовела Латинску Америку.

Реч је о несумњиво романтизованој историји, жанру у којем се мало стварног преплиће с доста измаштаног, али ликови и њихови односи су ипак у толикој мери уверљиви и привлачни да буду врхунска телевизијска забава. Па, како се показало, и много више од тога.

Турци су је схватили сасвим озбиљно. Колико је оних који су овом причом одушевљени, толико је и разгневљених. Заступник грађана (омбудсман) за радио и телевизију у једном моменту је саопштио да је био затрпан са више од 70.000 жалби на поједине детаље серије, попут сцена које приказују да султан пије вино, превише смелих деколтеа на хаљинама жена, до тога да је један грађанин поднео истинску тужбу у којој тражи да се султан постхумно осуди за незаконито смакнуће Мустафе, сина престолонаследника, догађаја које се збио пре више од 460 година.

Међутим, још веће изненађење била је критика коју је серија добила од Реџепа Тајипа Ердогана, који је, кад је сапуница кренула, био премијер, да би у августу прошле године, после победе на изборима, преузео дужност председника.

Његови изричито негативни коментари на садржај „Сулејмана Величанственог”, наиме, у нескладу су са званичним подстицањем носталгије за Османским царством и његовим настојањима да демонтира секуларно наслеђе које је Турској оставио Кемал Ататурк, чији се радикални раскид с османском прошлошћу, изведен реформама између 1924. и 1926, званично све више оспорава. Ердоган, између осталог, настоји да Турску „реисламизује”, а рехабилитација Османлија је важан елеменат те стратегије. По Ердогану, више од 600 година Османског царства (1299–1923.), по свему су најбољи период националне историје и, у сваком случају, засењују постигнућа републиканске ере, поготово њених првих 80 година (Ердоган и његова партија на власт су дошли у марту 2003).

Због Османлија – настојања да један стари парк у Истанбулу претвори у шопинг центар, архитектонски пројектован као касарне јаничара, османлијске пешадије – Ердоган је у мају 2013. ушао у највећи сукоб с грађанима који су протестовали против овог плана (и премијерове бахатости), што је потом довело и до демонстрација солидарности широм Турске, са око 3,5 милиона учесника (Турска данас има 80 милиона становника). Његова решеност да рехабилитује османски период видела се и у одлуци да обнови учење османског турског – језика изузетно тешког за савладавање – кога је језичком реформом из националне културе елиминисао Ататурк.

Шта се Ердогану не допада у „Сулејману Величанственом”? То су управо они романтизовани делови историје: не допада му се пре свега телевизијски портрет главног јунака, зато што је утисак да је највећи део своје владавине провео у харему, док су походи његове ордије (армије) представљени само као пратећи детаљи. У децембру 2012, после емитовања епизоде у којој Султан и његова миљеница Хурем (по нашем: Весела) проводе ноћ у његовим одајама, при чему камера само наговештава интиму у царској ложници, Ердоган је изјавио:

„Ми немамо такве претке. Ми не знамо за таквог Законодавца. Тридесет година своје владавине он је провео у седлу, а не у харему, како је представљено. Због тог осуђујем продуценте ове серије пред целом нацијом.”

Да ли је ово мешање најутицајнијег политичара земље притисак на уметничку слободу и цензура? Јагмур Тајлан, један од двојице браће која су режирала серију („турска браћа Коен”), у интервјуу за „Њујоркер” датом почетком прошле године, каже да је „некад било цензуре”, а да „данас постоји клима”. До деведесетих година 20. века Турска је, наиме, имала званичну цензуру, док се данас, објаснио је Јагмур Тајлан, она спроводи индиректно, од стране Врховног савета за радио и и телевизију.

„Не спречавају вас да нешто урадите, али вас кажњавају накнадно”, објаснио је механизам режисер. С тим у вези, навео је драстичну новчану казну продуцентима, изречену 2011. због сцене која показује преглед робиња, кандидаткиња за харем, да би се утврдила њихова невиност. Сцена није нимало експлицитна, док је објашњење за казну гласило како је „харем био озбиљна образовна институција чије тајне још нису откривене”.

Уосталом, и ако се уплиће у историју која је (по рецепту Холивуда) комерцијализована зарад забаве, Ердоган не чини преседан. Тако поступа и америчка влада: како је у јануару 2013. писао портал „Салон”, она „оперише дискретно, невидљиво и свеприсутно” како би утицала на „производе забаве који на први поглед нису политичке природе”. Као пример за то наведен је филм који је бави блиском историјом: операцијом ликвидације Осаме бин Ладена, „00.30 – Тајна операција” („Zero Dark Thirty”), док истовремено није бог зна каква тајна да Пентагон интервенише на сценаријима за филмове у којима се користи војна опрема , да би, према „Салону”, „финални производ у максимално могућој мери идеолошки подржавао војску или њену актуелну политику”.

Како објаснити „меку моћ Османлија” и њихову популарност на територијама некадашњег царства које је заузимало простор од 12 милиона квадратних километара (две трећине данашње Русије)? У већини текстова о феномену „Сулејмана Величанственог” наводи се политички подтекст раскошног коктела романтике и историје. У арапском свету гледаоци се осећају добро јер прича показује експанзију и моћ ислама, а његовог ондашњег лидера као одважног и правдољубивог.

На Балкану серија открива заједничку историју, при чему нас изненађује што препознајемо многе речи које су нам после пет векова боравка овде оставиле Османлије. Највеће откриће су, међутим, верска толеранција и мултикултурализам (међу четири званична језика на двору, које је говорио и султан, био је и српски), који су били међу главним постулатима Сулејманове владавине, што није само „турска пропаганда”, већ и историјска чињеница.

Османско царство, наиме, било је веома децентрализовано: народима на освојеним територијама било је дозвољено да задрже своју веру и слободно је исповедају, под условом да редовно плаћају харач (порез). Освајања јесу вршена у име џихада, светог рата, свет је и у 16. веку дељен на вернике и невернике, али у поређењу с данашњим џихадским фундаментализмом, тадашњи систем је узор толеранције (који је, по некима, инспирисао европску ренесансу).

Као велику турску бруталност, уџбеници наводе „данак у крви” – присилно одвођење дечака у добу од 10 година у Турску, али се такође зна, а популарна турска сапуница то уверљиво предочава, да су најспособнији међу отетима, после потурчења и солидног образовања, постајали војна и административна елита царства. Није притом реч само о једном од најчувенијих великих везира (председника владе) Мехмед-паши Соколовићу, који је служио и Сулејмана и његовог наследника, султана Селима Другог, него и о многобројним другим бившим хришћанима.

Разлог за то је био – лукави политички прагматизам. Тиме што су се успињали они без корена међу Османлијама, обезбеђивана је апсолутна верност синова хришћанске раје султану, док је меритократија – напредовање искључиво према способностима – истовремено гарантовала да ће у прве редове стићи они најспособнији.

Упркос томе што би Ердоган волео да је „Сулејман Величанствени” више по његовом укусу – па и по укусу многих Турака, који не успевају да се помире с његовим ликом харемског хедонисте с једне стране, а освајача и деспота који је убио најбољег пријатеља и двојицу сопствених синова, с друге – популарност историјског султана и његовог „златног доба” користи се као инструмент данашње турске геополитике. Па тако турски ангажман у блискоисточним и другим жариштима (Сирија, сукоб Израелаца и Палестинаца, Либан, Либија, Косово) турски председник оправдава позивајући се на Османлије. „Где год су наши преци стигли на коњима, стићи ћемо и ми данас”, изјавио је једном приликом.

То је детаљније разрадио његов најближи политички сарадник Ахмед Давутоглу, који је у марту 2013, кад је још био шеф турске дипломатије (данас је премијер), изјавио да се „Турска први пут и коначно вратила на земље које су некад биле османске”, а да је притом „испоштовала све границе и никог није назвала непријатељем”. „Ми ћемо поново повезати Сарајево и Дамаск, Ерзурум (град на истоку Турске) с Батумом (град у Грузији). За вас су то можда различите земље, али Јемен и Скопље су пре 110 година били у истој држави”.

„Кад ми то кажемо”, наставио је Давутоглу, „то називају ’новим османизмом’, при чему оне који су ујединили целу Европу не називају ’новим Римљанима’.”