Meka sila Osmanlija

„Balkanski narodi su se skoro 500 godina borili da se oslobode Osmanskog carstva, da bi danas ispred TV ekrana netremice zurili u dogodovštine na dvoru Sulejmana Veličanstvenog”, konstatovano je sredinom decembra u izveštaju agencije AFP poslatom iz Dubaija.

Tekst je posvećen fenomenu danas globalno najpoznatijeg turskog proizvoda, TV sapunice čiji je originalni naslov „Veličanstveno stoleće”, ali je za različitu publiku pretrpeo izvesna prilagođavanja. Na Balkanu je tako „Sulejman Veličanstveni”, u arapskim zemljama „Sultanov harem”, u Izraelu samo „Sultan”, u Pakistanu „Moj sultan”... Balkan se pominje u kontekstu popularnosti serije i u arapskom svetu, čije istorijsko sećanje na Osmanlije takođe nije prijatno.

Pred domaćom, turskom publikom, „Sulejman Veličanstveni” je prikazivan od 5. januara 2011. do 11. juna prošle godine, u ukupno šest sezona i 139 jednoiposatnih (a na momente i dužih) epizoda. Jedna je od najgledanijih serija u istoriji turske televizije – u udarnom terminu je okupljala oko trećinu ukupne TV publike – i ujedno i najkontroverznija.

Bavi se, što verovatno zna i dobar broj čitalaca ovog teksta, vladavinom desetog sultana iz dinastije Osmanlija (istoričar Radovan Samardžić ih u svojim knjigama oslovljava kao „Osmanoviće”), koja je bila najdugovečnija: potrajala je 46 godina (1520–1566). Svojim osvajačkim pohodima Sulejman, kome su titulu „veličanstveni” dali Evropljani, dok je za Turke bio „kanun” (zakonodavac, jer je kodifikovao pravni sistem), proširio je Osmansko carstvo na tri kontinenta (Evropa, Azija i i Afrika). Njegove granice bile su duge 12.000 kilometara i počinjale su od Mađarske na Zapadu, do Iraka (i najzapadnije tačke Persijskog zaliva), zatim Jemena i ruskih stepa u priobalju Kaspijskog mora.

Turska TV sapunica samo povremeno slika Sulejmana kao sposobnog državnika i vojskovođu; mahom se bavi intrigama na njegovom dvoru, odnosno u haremu, najzagonetnijoj instituciji sultanove palate. U središtu je pritom jedna (od mnogih) žena, robinja, a potom i zakonita supruga, Hurem (rođena kao Aleksandra, na teritoriji današnje Ukrajine), koja je na Zapadu poznata kao Rokselana.

Njen uspon od robinje do najuticajnije sultanije, koja će Sulejmanu roditi pet sinova i jednu ćerku, njena borba da stekne sultanovu naklonost i da je zadrži, i nastojanja rivalki i dušmana (uključujući tu i sultanove ćerke i kraljicu majku, ali i neke paše i vezire) da je eliminišu, stalna neizvesnost koji će od četiri živa sultanova sina naslediti presto (odnosno koja će trojica, po običaju, biti ubijena), okosnica je serije dobrog scenarija i raskošne produkcije, što joj je omogućilo da u 52 zemlje stekne oko 200 miliona gledalaca, uključujući tu i domovinu telenovela Latinsku Ameriku.

Reč je o nesumnjivo romantizovanoj istoriji, žanru u kojem se malo stvarnog prepliće s dosta izmaštanog, ali likovi i njihovi odnosi su ipak u tolikoj meri uverljivi i privlačni da budu vrhunska televizijska zabava. Pa, kako se pokazalo, i mnogo više od toga.

Turci su je shvatili sasvim ozbiljno. Koliko je onih koji su ovom pričom oduševljeni, toliko je i razgnevljenih. Zastupnik građana (ombudsman) za radio i televiziju u jednom momentu je saopštio da je bio zatrpan sa više od 70.000 žalbi na pojedine detalje serije, poput scena koje prikazuju da sultan pije vino, previše smelih dekoltea na haljinama žena, do toga da je jedan građanin podneo istinsku tužbu u kojoj traži da se sultan posthumno osudi za nezakonito smaknuće Mustafe, sina prestolonaslednika, događaja koje se zbio pre više od 460 godina.

Međutim, još veće iznenađenje bila je kritika koju je serija dobila od Redžepa Tajipa Erdogana, koji je, kad je sapunica krenula, bio premijer, da bi u avgustu prošle godine, posle pobede na izborima, preuzeo dužnost predsednika.

Njegovi izričito negativni komentari na sadržaj „Sulejmana Veličanstvenog”, naime, u neskladu su sa zvaničnim podsticanjem nostalgije za Osmanskim carstvom i njegovim nastojanjima da demontira sekularno nasleđe koje je Turskoj ostavio Kemal Ataturk, čiji se radikalni raskid s osmanskom prošlošću, izveden reformama između 1924. i 1926, zvanično sve više osporava. Erdogan, između ostalog, nastoji da Tursku „reislamizuje”, a rehabilitacija Osmanlija je važan elemenat te strategije. Po Erdoganu, više od 600 godina Osmanskog carstva (1299–1923.), po svemu su najbolji period nacionalne istorije i, u svakom slučaju, zasenjuju postignuća republikanske ere, pogotovo njenih prvih 80 godina (Erdogan i njegova partija na vlast su došli u martu 2003).

Zbog Osmanlija – nastojanja da jedan stari park u Istanbulu pretvori u šoping centar, arhitektonski projektovan kao kasarne janičara, osmanlijske pešadije – Erdogan je u maju 2013. ušao u najveći sukob s građanima koji su protestovali protiv ovog plana (i premijerove bahatosti), što je potom dovelo i do demonstracija solidarnosti širom Turske, sa oko 3,5 miliona učesnika (Turska danas ima 80 miliona stanovnika). Njegova rešenost da rehabilituje osmanski period videla se i u odluci da obnovi učenje osmanskog turskog – jezika izuzetno teškog za savladavanje – koga je jezičkom reformom iz nacionalne kulture eliminisao Ataturk.

Šta se Erdoganu ne dopada u „Sulejmanu Veličanstvenom”? To su upravo oni romantizovani delovi istorije: ne dopada mu se pre svega televizijski portret glavnog junaka, zato što je utisak da je najveći deo svoje vladavine proveo u haremu, dok su pohodi njegove ordije (armije) predstavljeni samo kao prateći detalji. U decembru 2012, posle emitovanja epizode u kojoj Sultan i njegova miljenica Hurem (po našem: Vesela) provode noć u njegovim odajama, pri čemu kamera samo nagoveštava intimu u carskoj ložnici, Erdogan je izjavio:

„Mi nemamo takve pretke. Mi ne znamo za takvog Zakonodavca. Trideset godina svoje vladavine on je proveo u sedlu, a ne u haremu, kako je predstavljeno. Zbog tog osuđujem producente ove serije pred celom nacijom.”

Da li je ovo mešanje najuticajnijeg političara zemlje pritisak na umetničku slobodu i cenzura? Jagmur Tajlan, jedan od dvojice braće koja su režirala seriju („turska braća Koen”), u intervjuu za „Njujorker” datom početkom prošle godine, kaže da je „nekad bilo cenzure”, a da „danas postoji klima”. Do devedesetih godina 20. veka Turska je, naime, imala zvaničnu cenzuru, dok se danas, objasnio je Jagmur Tajlan, ona sprovodi indirektno, od strane Vrhovnog saveta za radio i i televiziju.

„Ne sprečavaju vas da nešto uradite, ali vas kažnjavaju naknadno”, objasnio je mehanizam režiser. S tim u vezi, naveo je drastičnu novčanu kaznu producentima, izrečenu 2011. zbog scene koja pokazuje pregled robinja, kandidatkinja za harem, da bi se utvrdila njihova nevinost. Scena nije nimalo eksplicitna, dok je objašnjenje za kaznu glasilo kako je „harem bio ozbiljna obrazovna institucija čije tajne još nisu otkrivene”.

Uostalom, i ako se upliće u istoriju koja je (po receptu Holivuda) komercijalizovana zarad zabave, Erdogan ne čini presedan. Tako postupa i američka vlada: kako je u januaru 2013. pisao portal „Salon”, ona „operiše diskretno, nevidljivo i sveprisutno” kako bi uticala na „proizvode zabave koji na prvi pogled nisu političke prirode”. Kao primer za to naveden je film koji je bavi bliskom istorijom: operacijom likvidacije Osame bin Ladena, „00.30 – Tajna operacija” („Zero Dark Thirty”), dok istovremeno nije bog zna kakva tajna da Pentagon interveniše na scenarijima za filmove u kojima se koristi vojna oprema , da bi, prema „Salonu”, „finalni proizvod u maksimalno mogućoj meri ideološki podržavao vojsku ili njenu aktuelnu politiku”.

Kako objasniti „meku moć Osmanlija” i njihovu popularnost na teritorijama nekadašnjeg carstva koje je zauzimalo prostor od 12 miliona kvadratnih kilometara (dve trećine današnje Rusije)? U većini tekstova o fenomenu „Sulejmana Veličanstvenog” navodi se politički podtekst raskošnog koktela romantike i istorije. U arapskom svetu gledaoci se osećaju dobro jer priča pokazuje ekspanziju i moć islama, a njegovog ondašnjeg lidera kao odvažnog i pravdoljubivog.

Na Balkanu serija otkriva zajedničku istoriju, pri čemu nas iznenađuje što prepoznajemo mnoge reči koje su nam posle pet vekova boravka ovde ostavile Osmanlije. Najveće otkriće su, međutim, verska tolerancija i multikulturalizam (među četiri zvanična jezika na dvoru, koje je govorio i sultan, bio je i srpski), koji su bili među glavnim postulatima Sulejmanove vladavine, što nije samo „turska propaganda”, već i istorijska činjenica.

Osmansko carstvo, naime, bilo je veoma decentralizovano: narodima na osvojenim teritorijama bilo je dozvoljeno da zadrže svoju veru i slobodno je ispovedaju, pod uslovom da redovno plaćaju harač (porez). Osvajanja jesu vršena u ime džihada, svetog rata, svet je i u 16. veku deljen na vernike i nevernike, ali u poređenju s današnjim džihadskim fundamentalizmom, tadašnji sistem je uzor tolerancije (koji je, po nekima, inspirisao evropsku renesansu).

Kao veliku tursku brutalnost, udžbenici navode „danak u krvi” – prisilno odvođenje dečaka u dobu od 10 godina u Tursku, ali se takođe zna, a popularna turska sapunica to uverljivo predočava, da su najsposobniji među otetima, posle poturčenja i solidnog obrazovanja, postajali vojna i administrativna elita carstva. Nije pritom reč samo o jednom od najčuvenijih velikih vezira (predsednika vlade) Mehmed-paši Sokoloviću, koji je služio i Sulejmana i njegovog naslednika, sultana Selima Drugog, nego i o mnogobrojnim drugim bivšim hrišćanima.

Razlog za to je bio – lukavi politički pragmatizam. Time što su se uspinjali oni bez korena među Osmanlijama, obezbeđivana je apsolutna vernost sinova hrišćanske raje sultanu, dok je meritokratija – napredovanje isključivo prema sposobnostima – istovremeno garantovala da će u prve redove stići oni najsposobniji.

Uprkos tome što bi Erdogan voleo da je „Sulejman Veličanstveni” više po njegovom ukusu – pa i po ukusu mnogih Turaka, koji ne uspevaju da se pomire s njegovim likom haremskog hedoniste s jedne strane, a osvajača i despota koji je ubio najboljeg prijatelja i dvojicu sopstvenih sinova, s druge – popularnost istorijskog sultana i njegovog „zlatnog doba” koristi se kao instrument današnje turske geopolitike. Pa tako turski angažman u bliskoistočnim i drugim žarištima (Sirija, sukob Izraelaca i Palestinaca, Liban, Libija, Kosovo) turski predsednik opravdava pozivajući se na Osmanlije. „Gde god su naši preci stigli na konjima, stići ćemo i mi danas”, izjavio je jednom prilikom.

To je detaljnije razradio njegov najbliži politički saradnik Ahmed Davutoglu, koji je u martu 2013, kad je još bio šef turske diplomatije (danas je premijer), izjavio da se „Turska prvi put i konačno vratila na zemlje koje su nekad bile osmanske”, a da je pritom „ispoštovala sve granice i nikog nije nazvala neprijateljem”. „Mi ćemo ponovo povezati Sarajevo i Damask, Erzurum (grad na istoku Turske) s Batumom (grad u Gruziji). Za vas su to možda različite zemlje, ali Jemen i Skoplje su pre 110 godina bili u istoj državi”.

„Kad mi to kažemo”, nastavio je Davutoglu, „to nazivaju ’novim osmanizmom’, pri čemu one koji su ujedinili celu Evropu ne nazivaju ’novim Rimljanima’.”