Секуларизам и вера на Блиском истоку

Секуларизам Блискога истока се одликује својим специфичностима. Он је одраз идеолошке тенденције теократске струје, која се огледа у екстремном политичком исламу. Због тога секуларисти виде неминовну потребу да се одели вера од државе и анулира владавина теократа. Секуларизам се због тога на Блиском истоку сучељава с критикама и отпором салафиста и традиционалиста, који оптужују секуларизам да се противи религији и да ради за колонијализам.

Објављена је и фетва у том смислу која наређује да се сабљом сече глава у случају да је неко проглашен либералом, или позива на либерализам или секуларизам, мада је, признаје се, секулариста мање зло од либерала, али је он у сваком случају ,,ћафир”, што је по њиховом гледишту довољно за смртну казну.

У ово можемо да се уверимо ако погледамо шта предлаже један од највећих верских ауторитета, званично подржан у Саудијској Арабији, Ибн Усајмин. Он овако одговара на новинарско питање да ли либерал или секулариста може да се назове муслиманом.

Ко је то либерал? И наставља: ,,Задатак је оних који воде ствари (власт) да осуде овакве особе, и то по закону, јер ко позива на апсолутну слободу, слободу од сваког окова, он је ћафир (казна за ћафира, отпадника од ислама у Саудијској Арабији, јесте јавно одсецање главе сабљом). То значи да тај презире обавезе које прописује ислам, да игнорише све обавезе. Он практикује зину, тј. блудничење, хомосексуализам и пије алкохол, па како такав може да буде муслиман?! Такав је отпадник, неверник, треба да му се суди и он се налази пред само два избора: покајањем и повратком у ислам и одрицање од зла, или сабља”.

Муфтија упита: „Немам представу о њима. Опиши ми их и даћу одговарајућу фетву”.

Новинар објасни да су то они који желе да одвоје веру од државе и шејх настави: ,,Мање их је од либерала, али су опаснији. Држава која не ради на вери, губитник је. Нек је слава Великом Богу! Сви курански стихови и суннитски хадиси указују на то да је ислам у суштини држава, и то у значењу да држава мора да спроводи ислам преко својих закона и међу својим народом. У сваком случају, саветујем својој браћи верницима да одлучно стану пред овим струјама, јер су сада неверници, уз помоћ онога што им је Бог дао од индустријске силе и владања људима, почели су да се труде да муслимане одвоје од њихове вере речима које само на први поглед делују истинито. Као што је, на пример, глобализација, која значи да су људи слободни, да су тржиште неверника и тржиште ислама исто; продај шта хоћеш и купи шта хоћеш, имаш слободу у свему. Због тога муслимани треба, а то је пре свега на властима а потом и на народу, да ратују против глобализације, иначе ће је лако прихватити, јер она на крају води до тога да сви: Јевреји, хришћани, маги, атеисти, муслимани и лицемери буду једнаки. То је та светска глобализација, те стога ми морамо да одбацимо ову идеју.”

Фото Ројтерс 

Овај пример наводимо само да бисмо упознали начин размишљања код муслиманских факиха који покушавају да гурну штап у точкове напретка и застру светлост науке својим незнањем и слепилом.

Под утицајем глобализацијских ветрова дошло је до идејне збрке и идејног хаоса. У оваквој атмосфери, пуној облака и политичке магле, исламисти су поново избацили свој слоган од раније познат: Ислам је (једино) решење! Све у име једног политичког пројекат који је у суштини празан, уопштен, и ослања се само на  верске константе исламског шеријата, који треба да буде замена за све идеологије и друге идеје на терену. Познато је, међутим, да ко заговара константе, посве је крут човек, јер је политички живот у вечитом кретању, па прича о константама постиже данас супротан ефекат.

Наспрам овог теолошког педантизма, појавила су се мишљења неких исламских мислилаца који су почели да их износе, истина на завијени начин, у некаквом рационалном омотачу, исту мисао, али како би још више промовисали слоган ,,ислам је једино решење”.

Вероватно да писање исламског мислиоца Мухамеда Имаре најбоље представља ову струју. Он је објавио пре деценију и више књигу под насловом ,,Да ли је ислам решење? Како и зашто?” После ње следила су нека друга дела од којих је најпознатије, а и у вези са садржином овог чланка, књига под насловом ,,Исламска држава између секуларизма и вере”. Друга књига има наслов ,,Делимична и потпуна секуларизација” у којој аутор покушава да нађе усклађена решења са оним што проповедају Муслиманска браћа и секуларне струје, заговорници политичког ислама. Међутим, Муслиманска браћа нису могла да превазиђу идеолошка нагваждања, јер су заробљеници прошлости. У потоњој књизи Мухамед Имара каже да постоји разлика између делимичне и потпуне секуларазације, али су његова размишљања око одвајање људских моралних и верских вредности и око тзв. потрошачког друштва прилично неутемељена.

Овакве магловите поставке не служе томе да се превазиђу муке у којима живимо, јер се проблем не састоји у спору са оним ко жели уважавање ислама и оним који га одбацује. Спор није између верника и неверника, већ између оног који жели да уметне веру у сваку пору живота и оног који веру сматра личном и индивидуалном ствари.

Практиковање вере је чисто људско право, а што се тиче државе, њу уређују закони којих се држи грађанин, подједнако, било да је верник или атеиста.

Ветрови глобализације су ти који су покренули успаване мождане ћелије у главама неких исламских идеолога и мисионара. Уместо размишљања о томе да се нађу рационална решења за политички ислам, они нуде обрасце прошлости и спроведе их над људима који живе у 21. веку. Стога имамо овако чудну ситуацију.

Глобализација је западњачка идеја. Јаког Запада. Извор њене снаге је у неумољивом привредном и културалном походу, претњи по друге идентитете. Он врло користи оружје које се зове пропаганда у свом походу. А до ове силе Запад је стигао преко науке , теоријске и практичне. Па, ако размишљамо на начин како да се ослободимо заосталости, онда нема другога пута до да се држимо науке у изградњи својих држава, са институцијама које подразумевају и научне институције које ће помоћи да се подигне лични научни ниво и охрабри друштво да се укључи у процесе развијеног света.

Овде могу да кажем као муслиман а не као атеиста, да џихад који се помиње у Курану и шеријату треба да се измени са становишта начина, а не са становишта суштине. Јер, џихад који се помиње у Курану не значи да ваља узјахати коња и узети сабљу и копље и кренути на бојно поље. У бој у име вере. Данас се џихад састоји у томе да се замене сабља и копље лабораторијама: хемијским, механичким, биолошким и другим истраживањима, замени философским и другим идеолошким радионицама. Дакле, да заменимо бојно поље универзитетима и истраживачким институтима, што је једини прави џихад који ће нас сачувати од лоших страна живота, које нам намеће глобализација.

*Професор међународног права, Осло

(прев. Раде Божовић)