Sekularizam i vera na Bliskom istoku

Sekularizam Bliskoga istoka se odlikuje svojim specifičnostima. On je odraz ideološke tendencije teokratske struje, koja se ogleda u ekstremnom političkom islamu. Zbog toga sekularisti vide neminovnu potrebu da se odeli vera od države i anulira vladavina teokrata. Sekularizam se zbog toga na Bliskom istoku sučeljava s kritikama i otporom salafista i tradicionalista, koji optužuju sekularizam da se protivi religiji i da radi za kolonijalizam.

Objavljena je i fetva u tom smislu koja naređuje da se sabljom seče glava u slučaju da je neko proglašen liberalom, ili poziva na liberalizam ili sekularizam, mada je, priznaje se, sekularista manje zlo od liberala, ali je on u svakom slučaju ,,ćafir”, što je po njihovom gledištu dovoljno za smrtnu kaznu.

U ovo možemo da se uverimo ako pogledamo šta predlaže jedan od najvećih verskih autoriteta, zvanično podržan u Saudijskoj Arabiji, Ibn Usajmin. On ovako odgovara na novinarsko pitanje da li liberal ili sekularista može da se nazove muslimanom.

Ko je to liberal? I nastavlja: ,,Zadatak je onih koji vode stvari (vlast) da osude ovakve osobe, i to po zakonu, jer ko poziva na apsolutnu slobodu, slobodu od svakog okova, on je ćafir (kazna za ćafira, otpadnika od islama u Saudijskoj Arabiji, jeste javno odsecanje glave sabljom). To znači da taj prezire obaveze koje propisuje islam, da ignoriše sve obaveze. On praktikuje zinu, tj. bludničenje, homoseksualizam i pije alkohol, pa kako takav može da bude musliman?! Takav je otpadnik, nevernik, treba da mu se sudi i on se nalazi pred samo dva izbora: pokajanjem i povratkom u islam i odricanje od zla, ili sablja”.

Muftija upita: „Nemam predstavu o njima. Opiši mi ih i daću odgovarajuću fetvu”.

Novinar objasni da su to oni koji žele da odvoje veru od države i šejh nastavi: ,,Manje ih je od liberala, ali su opasniji. Država koja ne radi na veri, gubitnik je. Nek je slava Velikom Bogu! Svi kuranski stihovi i sunnitski hadisi ukazuju na to da je islam u suštini država, i to u značenju da država mora da sprovodi islam preko svojih zakona i među svojim narodom. U svakom slučaju, savetujem svojoj braći vernicima da odlučno stanu pred ovim strujama, jer su sada nevernici, uz pomoć onoga što im je Bog dao od industrijske sile i vladanja ljudima, počeli su da se trude da muslimane odvoje od njihove vere rečima koje samo na prvi pogled deluju istinito. Kao što je, na primer, globalizacija, koja znači da su ljudi slobodni, da su tržište nevernika i tržište islama isto; prodaj šta hoćeš i kupi šta hoćeš, imaš slobodu u svemu. Zbog toga muslimani treba, a to je pre svega na vlastima a potom i na narodu, da ratuju protiv globalizacije, inače će je lako prihvatiti, jer ona na kraju vodi do toga da svi: Jevreji, hrišćani, magi, ateisti, muslimani i licemeri budu jednaki. To je ta svetska globalizacija, te stoga mi moramo da odbacimo ovu ideju.”

Foto Rojters 

Ovaj primer navodimo samo da bismo upoznali način razmišljanja kod muslimanskih fakiha koji pokušavaju da gurnu štap u točkove napretka i zastru svetlost nauke svojim neznanjem i slepilom.

Pod uticajem globalizacijskih vetrova došlo je do idejne zbrke i idejnog haosa. U ovakvoj atmosferi, punoj oblaka i političke magle, islamisti su ponovo izbacili svoj slogan od ranije poznat: Islam je (jedino) rešenje! Sve u ime jednog političkog projekat koji je u suštini prazan, uopšten, i oslanja se samo na  verske konstante islamskog šerijata, koji treba da bude zamena za sve ideologije i druge ideje na terenu. Poznato je, međutim, da ko zagovara konstante, posve je krut čovek, jer je politički život u večitom kretanju, pa priča o konstantama postiže danas suprotan efekat.

Naspram ovog teološkog pedantizma, pojavila su se mišljenja nekih islamskih mislilaca koji su počeli da ih iznose, istina na zavijeni način, u nekakvom racionalnom omotaču, istu misao, ali kako bi još više promovisali slogan ,,islam je jedino rešenje”.

Verovatno da pisanje islamskog mislioca Muhameda Imare najbolje predstavlja ovu struju. On je objavio pre deceniju i više knjigu pod naslovom ,,Da li je islam rešenje? Kako i zašto?” Posle nje sledila su neka druga dela od kojih je najpoznatije, a i u vezi sa sadržinom ovog članka, knjiga pod naslovom ,,Islamska država između sekularizma i vere”. Druga knjiga ima naslov ,,Delimična i potpuna sekularizacija” u kojoj autor pokušava da nađe usklađena rešenja sa onim što propovedaju Muslimanska braća i sekularne struje, zagovornici političkog islama. Međutim, Muslimanska braća nisu mogla da prevaziđu ideološka nagvaždanja, jer su zarobljenici prošlosti. U potonjoj knjizi Muhamed Imara kaže da postoji razlika između delimične i potpune sekularazacije, ali su njegova razmišljanja oko odvajanje ljudskih moralnih i verskih vrednosti i oko tzv. potrošačkog društva prilično neutemeljena.

Ovakve maglovite postavke ne služe tome da se prevaziđu muke u kojima živimo, jer se problem ne sastoji u sporu sa onim ko želi uvažavanje islama i onim koji ga odbacuje. Spor nije između vernika i nevernika, već između onog koji želi da umetne veru u svaku poru života i onog koji veru smatra ličnom i individualnom stvari.

Praktikovanje vere je čisto ljudsko pravo, a što se tiče države, nju uređuju zakoni kojih se drži građanin, podjednako, bilo da je vernik ili ateista.

Vetrovi globalizacije su ti koji su pokrenuli uspavane moždane ćelije u glavama nekih islamskih ideologa i misionara. Umesto razmišljanja o tome da se nađu racionalna rešenja za politički islam, oni nude obrasce prošlosti i sprovede ih nad ljudima koji žive u 21. veku. Stoga imamo ovako čudnu situaciju.

Globalizacija je zapadnjačka ideja. Jakog Zapada. Izvor njene snage je u neumoljivom privrednom i kulturalnom pohodu, pretnji po druge identitete. On vrlo koristi oružje koje se zove propaganda u svom pohodu. A do ove sile Zapad je stigao preko nauke , teorijske i praktične. Pa, ako razmišljamo na način kako da se oslobodimo zaostalosti, onda nema drugoga puta do da se držimo nauke u izgradnji svojih država, sa institucijama koje podrazumevaju i naučne institucije koje će pomoći da se podigne lični naučni nivo i ohrabri društvo da se uključi u procese razvijenog sveta.

Ovde mogu da kažem kao musliman a ne kao ateista, da džihad koji se pominje u Kuranu i šerijatu treba da se izmeni sa stanovišta načina, a ne sa stanovišta suštine. Jer, džihad koji se pominje u Kuranu ne znači da valja uzjahati konja i uzeti sablju i koplje i krenuti na bojno polje. U boj u ime vere. Danas se džihad sastoji u tome da se zamene sablja i koplje laboratorijama: hemijskim, mehaničkim, biološkim i drugim istraživanjima, zameni filosofskim i drugim ideološkim radionicama. Dakle, da zamenimo bojno polje univerzitetima i istraživačkim institutima, što je jedini pravi džihad koji će nas sačuvati od loših strana života, koje nam nameće globalizacija.

*Profesor međunarodnog prava, Oslo

(prev. Rade Božović)