Последњи јунак галаксије књига

ХАРИ ПОТЕР
Заплет Хичкоковог најведријег филма врти се око сакривања једног леша. У "Невољама са Харијем" мајстор трилера говори о убицама без убиства: осећајући се кривим за оно што нису учинили, јунаци ревносно и у више наврата сахрањују мртваца који је страдао од свог срца а не од туђе руке.
Насловни ликови Хичкоковог филма и књига Џоане Роулинг не носе случајно исто име: обојица изазивају невоље за које ће се срећно испоставити да су тривијалне. Али, нагађања да ли ће Потер славно погинути или пресвући партијски дрес па приступити осовини сила зла достигла су тачку усијања и захватила сфере које нису сасвим тривијалне. Хистерија расплета скрива дилеме везане за литерарну и ванлитерарну егзистенцију дечака-чаробњака. Да ли је Хари Потер јунак наших дана или скелет у орману постпостмодерног доба? Да ли ћемо га памтити као маркетиншку легенду или као багателисање литерарне традиције? Хоћемо ли Харија достојно испратити у историју дечје књижевности или га откопавати и сецирати како околности медијски контролисане хистерије буду налагале?

Судећи по вишегодишњем планетарном успеху, дечак са ожиљком је можда последњи херој Гутенбергове галаксије. У њему је синтетизована свака врлина и гордост позитивних литерарних јунака од Одисеја до Јозефа К, и све предрасуде и неправде које такве јунаке прате. Потер је искусио социјалне и културне конфликте, егзистенцијалну стрепњу и смртну опасност, видео како се "познато зло"  претвара у глобалну заверу. У шест наставака хогвортске епопеје Хари је прегрмео први пољубац, пубертетско бунтовништво, сукобе са ауторитетима због кршења забрана и прекорачивања овлашћења, конфликте са корумпираним или властољубивим системом. Био је жртва медијског рата; његови су ментори гинули штитећи га; чак је, као Енеја, жртвовао љубав због дужности. Мучен је тајнама женског ума, обележен губитком очинске фигуре и оптерећен пророчанством које најављује борбу до смрти.

У грађењу фиктивног света заснованог на прецизној хијерархији и брижљиво балансираној флуктуацији моћи, Роулингова користи основне мотиве бајке, мита и епа: потрагу, сукоб добра и зла, етичног натчовека који штити слабе и прашта горима од себе супротстављеног заводљивом и слаткоречивом демону. Волдемор у себи удружује прекомерну гордост Милтоновог Сатане и сурови шарм плејаде елоквентних негативаца од Шекспира до Дикенса, претварајући се од исконског али апстрактног зла у непосредну терористичку претњу цивилизацији. Харијеви верни другови Хермиона и Рон изронили су из шињела енергичних и језичавих Шекспирових јунакиња, односно доброћудног и потуљеног  Сервантесовог Санча Пансе.

Десет година од објављивања "Харија Потера и камена мудрости", укупан тираж шестокњижја је 325 милиона; никад се ни због једне књиге није стајало у реду до дубоко у ноћ. Ишчекивање Харијевог краја олакшава сумњива статистика: угледни листови објављују истраживања у којима се тврди да осамдесет посто Американаца прижељкује Харијеву смрт, да ће једна петина читалаца прво прочитати крај романа, док ће тридесет посто анкетираних целу ноћ капати над књигом не би ли стигли до ишчекиваног финала онако како ред налаже. Статистика, међутим, демантује један од најжилавијих митова о Потеру: наиме, овај јунак није децу и омладину одбио од компјутера – њихове читалачке навике остале су идентичне као у претпотеровој ери. Дакле, Хари није привео основце и тинејџере читању књига, него је код њих створио медијску глад за литерарним јунаком као новом врстом робе. 

Тираж је одавно импресивнији од јунака, крај књиге важнији од тока радње. На листи дечјих бестселера "Њујорк Тајмса",  књижица с насловом "Шта ће се догодити у седмом делу Харија Потера" била је прва скоро пет месеци; опсежним истраживачким текстовима документује се хипотеза да ће велики издајник професор Снејп жртвовати себе зарад уништења Волдемора; на позив "Њујорк Тајмса" да напише завршетак серијала одазвао се и један од сценариста "Симпсона", који типује да је Волдемор Харијев прави отац.

Књиге о Потеру још од четвртог наставка личе на телевизијске серије чија се сценарија пишу не у четири, него у бар двадесет четири руке. Заплети се све мање развијају а све више програмирају, као да књиге приписане Роулинговој заправо креира маркетиншки тим са јасно дефинисаном стратегијом. Чак и приповедни поступак карактеристичан по напетом и дугом ишчекивању, засићеном описима ентеријера и осећања, након ког следи фуриозан расплет (поступак који је иначе иронични Стивен Кинг похвалио и упоредио са Агатом Кристи) више мирише на прорачун него на пустоловину. О много спомињаним утицајима Толкина на Роулингову довољно говори један анонимни коментар: "У питању је само промена нијансе –  као фотокопир ком понестаје тонера".

Невоље са заплетом селе се на филмско платно, на које је све теже пренети суморне догађаје и мрачну атмосферу којих је све више у све обимнијим наставцима серијала, и све то још прилагодити деци млађег узраста. "Хари Потер и  ред Феникса" послужио је као дуда-варалица за изгладнеле чекаче финала, већином их озловољио због занемаривања споредних ликова и проблематичне глумачке изведбе младих звезда, али је филм за само једну среду у Америци инкасирао 45 милиона долара.

Невоља са Харијем могла би бити прекомерна прорачунатост медијске промоције која засењује вредности саме књиге. Не постоји савршен злочин, ни испланирана књижевна слава. Али поменутог тонера, изгледа, неће недостајати кад се почне бојити конфекцијско жалобно рухо за младим чаробњаком и његовом дружином.