Марш милиона у Паризу

„Париз је данас престоница света”, изјавио је председник Француске Франсоа Оланд, уочи почетка демонстрација у француској престоници против тероризма и политички мотивисаног насиља, известиле су светске агенције у уводу извештаја о, историјском протестном окупљању на тлу Европе.

Марш милиона био је одговор слободног, космополитски и демократски настројеног света на прошлонедељни крвави пир муслиманских фанатика у Паризу, када је у нападу на редакцију сатиричног недељника „Шарли ебдо” убијено дванаест новинара и карикатуриста, а у даљој ескалацији још пет особа.

Оланд је, наравно, могао да буде још прецизнији, па да назове демонстрације с више од милион учесника – протестом представника уједињене планете.

У Паризу се, према званичним подацима, окупило преко једног и по милиона учесника, у Лиону више од стотину и педесет хиљада, у Марсеју, Рену и Сент Етијену по шездесетак хиљада.

На Париском тргу у Берлину, испред француске амбасаде, окупило се више хиљада грађана, исказујућу солидарност са жртвама француског атентата.

Назападној обали су хиљаде Палестинаца изразипи протест против атентата на новинаре. На апел ПЛО и Ал Фатаха у Рамали су истакнути политичари и јавни радници предводили протестну поворку под мотом: „Палестина се солидарише са Француском у борби против тероризма”. Демонстрације је подржала и радикална организација Хамас.

У Паризу је демонстрације предводило више од педесет државника из целог света. Међу њима, уз француског председника и кључне политичаре те земље, обрели су се немачка канцеларака Ангела Меркел, британски премијер Дејвид Камерон, шеф владе Израела Бенјамин Нетанјаху и његов „комшија”, јордански краљ Абдалах Други са супругом.

Представници Србије били су први потпредседник Владе и министар спољних послова Ивица Дачић и председница Скупштине Маја Гојковић.

Окупио се целокупни државнички врх Европске уније, на челу с председником Европске комисије Жан-Клодом Јункером, председником Европског савета шефова држава и влада Доналдом Туском и председником Европског парламента Мартином Шулцом.

Присуствовали су бројни државници из света. У име Русије учесник је био министар спољних послова Сергеј Лавров, а администрацију САД је заступао државни секретар за правосуђе Ерик Холдер.

Демонстрацијама су се прикључили бројни представници исламских држава и Турске која се све више окреће исламу. Анкару је представљао премијер Ахмет Давутолу, Палестину председник Махмуд Абас, Уједињене Арапске Емирате министар спољних послова шеик Абдалах бен Зајед ал Нахијан. Били су ту и високи представници бројних афричких држава, од Тогоа, Габона, Нигерије, Чада, Малија, до представника Египта, Алжира и грађанским ратом подељене Либије...

***

Број учесника марша је незабележен у новијој европској историји, али и број окупљених државника, па су предузете ретко виђене, и доживљене, мере обезбеђења.

Према званичним подацима које је саопштио француски министар унутрашњих послова Бернар Казнев, учеснике демонстрација је чувало више од пет хиљада полицајаца и војника, док су око две хиљаде припадника државне безбедности – уз 2.200 полицајаца у униформи – формирали такозвани живи зид око трасе којом је марширала поворка.

У европским обавештајним круговима незванично се истиче да је број у најмању руку троструко већи, ако се рачуници придодају бројни агенти европских служби и француски стручњаци за безбедност који су се, како се каже, спонтано и добровољно ставили на располагање.

Овакве мере обезбеђења оправдане су и чињеницом да су из Ал Каиде и из ИД (Исламска држава) упућене нове претње Старом континенту. Несигурност расте међу грађанством, пре свега у Великој Британији и у Француској – у земљама које су најактивније у интервенцијама западне заједнице држава у Ираку, у Сирији, у Јемену и у деловима Африке.

У Паризу је, непосредно пред почетак демонстрација одржан ванредни састанак државника и министара кључних европских држава на коме је разматрано оснивање европске службе безбедности. Састанак је сазван на иницијативу италијанског премијера Матеа Ренција који је свој предлог лаконски образложио: „Ако имамо заједничку валуту, можемо да имамо и заједничку безбедносну агенцију”.

Немачка канцеларка Ангела Меркел сложила се с Ренцијем утолико да би сарадња постојећих, националних служби требало да буде унапређена, али је додала да ће, бар ако је о Немачкој реч, домаће службе и даље бити самосталне, тим пре што онде (у Немачкој) добро обављају свој посао и не праве пропусте.

Министар унутрашњих послова Немачке Томас де Мезје, међутим, није показао спремност да се ослони само на рад и резултате својих подређених. Он је апеловао на Немце да буду крајње опрезни „јер су у Немачкој данас активни, више него икада пре, појединци и организације који су спремни да угрозе њену безбедност.”

Немачки министар, наравно, није поменуо поименце ко то угрожава општу безбедност, можда и зато да не би дао нови подстицај постојећим поделама грађанства око третмана суграђана муслиманске вероисповести, а шире и даљи успон тамошње екстремне деснице која тражи самоизолацију Немачке од иностранства и радикални третман свих странаца.

Немачки ксенофоби и шовинисти Пегиде, покрета такозваних патриотских Европљана против исламизације западног поднебља, очекује данас нови рекорд по броју учесника њиховог марша против странаца: најавили су да ће се појавити у црнини или с црним флором у знак солидарности са жртвама париског атентата, али и да ће при том указати колико је реална опасност која прети од исламиста, а на коју они сваког понедељка, од средине октобра прошле године, упозоравају…

Не би смела да се запоставити чињеница да се у суботу, управо у Дрездену, окупило око 35.000 демонстраната против Пегиде, али и у знак протеста против париског масакра – више него истог дана на југу Француске, у Ници, где је око 20.000 грађана одало пошту жртвама масакра, новинарима редакције „Шарли ебдо”.

У Немачкој је, ипак, дошло до гротескног развоја ситуације. Централни савет муслимана позвао је на демонстрације за солидарни живот с домаћим становништвом, пред Бранденбуршком капијом, у Берлину – не би ли доказао Немцима да су и дошљаци нормални грађани… Мигранти, међутим, до сада нису ширили крвопролиће, ни у име ислама, ни у неко друго име. Немачка десница јесте. Довољно је присетити се серије убистава које је извела терористичка ћелија Националсоцијалистичко Подземље. Не смеју се заборавити паљења смештаја за азиланте и језиве сцене које су се, по правилу, понављале: полиција и ватрогасци су спасавали жртве, а окупљена маса грађана је „радознало посматрала” шта се дешава, одбијајући да притекне у помоћ...

Заједничко је већини европских држава да се опасност једних екстремиста превиђа, а опасност која прети од потенцијалних и доказаних терориста с друге стране пренаглашава.

Анализом специфичних мотивација за излазак на улице – од реакција на атентат, до демонстрација за Пегиду и против ње у Немачкој – могло би се закључити да је Европа и овога пута показала све фасете својих неслога, а њени кључни политичари махом су подлегли ситношићарџијским и политикантским калкулацијама. На то наводи и пример на који је „Политика” у издању указала: шеф немачке социјалдемократије Сигмар Габријел упутио је писмени апел свим шефовима парламентарних странака, и донедавно сувладајуће ФДП, да заједно предводе поворку. Добио је одговор да има других приоритета, а приоритетан је, чини се, био страх владајуће да ће уз њих стати мање људи него на демонстрацијама шовинистичке Пегиде.