Наваљни као оглед

Алексеј Наваљни, један од најугледнијих руских блогера, борац против корупције која изједа све структуре у држави, такође и бескомпромисни борац за људска права, одлучио се на неуобичајен корак: сам је пресекао „наногицу” коју су му прикачили надлежни после осуде на кућни притвор и кренуо пут Мањежног трга да са својим следбеницима протестује против политике руске власти.

Како је написао на свом твитер налогу: „Дошли су припадници федералне власти, фотографисали ногу без ’наногице’, потом ’наногицу’, без ноге, саставили извештај и – отишли. ’Наногицу’ нису понели...”

Епизода са Наваљним на специфичан начин показује каква атмосфера влада ових дана у Русији, посебно међу њеним интелектуалцима. Наиме, све је то иницирано политичком игром која се већ месецима води на релацији Вашингтон и Брисел, а против Москве.

У тактику западних економских и политичких притисака на Русију све више почињу да сумњају и они који су почели да је примењују и то чине и данас. Како се, наиме, испоставило, одбијање Москве да се повинује захтевима САД и Европске уније није пука тврдоглавост председника Руске Федерације Владимира Путина или пак његово неразумевање светских токова.

Показало се да оних 85 одсто Руса који, према недавним истраживањима јавног мњења, стоје иза шефа државе, то не чине из идолопоклонства или схватања сопствене отаџбине као империје. Разлог није ни у убеђености да Путин поседује магични штапић којим ће садашње невоље једним замахом отерати у прошлост.

Једноставно, Руси не желе да своју домовину продају било коме. Она је њихова, и у добру и у злу. И ту дискусије нема.

Чињеница која потврђује овакав став јесте непостојање било какве иоле конкретније опозиције садашњој власти. Сви покушаји западних мешетара да у том смислу међу Русима нађу саговорнике разбијају се о зид – патриотизма и вере у сопствену моћ.

Другим речима, у највећој држави на свету „игре” у Грузији или Украјини, једноставно, не пролазе. Уосталом, нису пролазиле ни у доба првог председника Бориса Јељцина, који међу западним политичарима и тамошњим народом свакако није уживао углед какав прати његовог наследника – Путина.Управо у томе и лежи снага Русије. Путин је само каналише онако како то жели већина његових поданика.

Поменути случај Наваљног можда и најбоље одсликава горе поменуте тврдње. Како је за британски „Индепендент” пре неки дан написао сер Тони Брентон, бивши британски амбасадор у Москви: „Наваљни као особа оличава све оно што је најбоље у Русији. Он поздравља западне санкције против ’лопова и мангупа’, али је оштро против таквог деловања Запада које би могло да науди руском народу у целини.”

А управо тај покушај да се науди свима не би ли се тако осиромашени народ дигао против власти, тактика је на коју су рачунали на Западу.

Други правац ишао је директније: санкцијама уведеним појединим руским олигарсима требало је да ове удаљи од Путина и да код њих изазове жељу да актуелном председнику, на неки начин, нађу – замену. Дакле, типичан украјински сценарио. Али, испоставило се да ни једна ни друга тактика не функционишу.

А онда су се појавиле и сумње: шта уколико би Путин заиста био свргнут са власти? Ко би дошао уместо њега и какву би политику донела придошлица? Да ли би се приклонио захтевима Запада или би, напротив, кренуо линијом популизма, јачањем националних осећања, па и отвореним национализмом опасним по све, посебно по најближе суседе?

Јер земља мора да функционише на који год начин. Евентуалном сменом председника не би биле затворене продавнице, школе, универзитети, фабрике би морале да наставе да раде... Али како све то ускладити када већина грађана изађе на улице, без јасног сазнања шта их чека, али са огромним гневом у душама?

Управо то је борба коју, између осталог, води Наваљни. Борба да се ствари мењају, али не и да се хрли у хаос. Уосталом и велика већина западноевропских земаља зазире од сценарија хаоса. Свесни су последица које би их погодиле, јер Русија је и даље најјефтинији и најсигурнији снабдевач Европе енергентима.

У САД, које су и данас „једина преостала земља на светууљуљкана на јастуцима хладног рата”, размишљају другачије. То је и навело угледног интелектуалца Ноама Чомског да примети да су се САД нашле у опасности да се од некадашњег лучоноше демократије претворе у аутократску војну државу која, ослањајући се на сопствену економску и војну моћ, не уважава принципе којима се регулишу свеукупни међународни односи.

Да ли ће апели Наваљног и Чомског бити довољни?