Читање меморијског кода на пергаменту

И најновији радови Јармиле Вешовић потврђују тезу да је реч о уметници чије се сликарско одрастање као и формирање стваралачког кода могу повезати са тачкама додира историјског и савременог – византијске и медитеранске културе, модернистичке стратегије, уз ехо Лубардиног изворног енергетског зрачења. У циклусу слика "Отелотворење" Јармила Вешовић настоји да различите временске и просторне матрице контекстуализује у визуелне пројекције хомогеног меморијског записа. У овом сликарском концепту фундус меморије заснива се на метафоричном, али и реалном плану у којем се у постављеном метричком систему одређене ликовне фразе, духовно блиске енформелу, понављају.

Покушавајући да сачува сопствени стваралачки кредо у оквиру експанзивног система западне културе, града Париза у којем већ две деценије живи и ствара, несреће која је 1999. године задесила земљу у којој је рођена и тренуцима преламања миленијума, Јармила Вешовић је заклон (и/или излаз) потражила у амалгаму историјске оставштине. Наиме, оригинални манускрипти из 16. и 17. века, које је открила у антикварници, документа о имовном стању једне породице, послужили су као артефакта у трансферу матичног меморијског кода. Реч је о успостављању својеврсног сликарског дијалога у којем је најупадљивија идеја о транспозицији времена; историјска факта преводе се у будућност посредством савременог уметничког памћења. Са великом осетљивошћу према аутентичном рукописном предлошку на пергаменту, сликарка је интервенисала и попут алхемичара прилагођавала свој рад користећи стару технику и специјалне пигменте. У енигматичности ортографије текста и слојевима боје настале су скице за слике великих формата, а ови палимсести, као идејна и визуелна целина на изложби, својим пластичним интервенцијама и богатом сликарском текстуром провоцирају материјалне и поетске слојеве дела. Поклањајући велику пажњу сликарским поступцима, Јармила Вешовић циклус "Отелотворење" реализује на пергаментима из 16. и 17. века, затим на захвалној подлози какав је паус папир, а велики формати сликани су на платну, уз подлогу од казеинског везива, како се у древна времена припремала препаратура, и сликарски квалитет који симулира зид фреско сликарства, са окерним, црвеним и плавим пигментима. Уз акценте злата, атмосфера изложбе и њен концептуални карактер попримају свечани и тајанствен тон, који је наглашен већ и самим насловом ове поставке.

Мануелност и стваралачки процес као афирмација рада у материјалу, зарад аутентичности говора ликовних елемената, утемељени су у поетици дела Јармиле Вешовић која већ трећу деценију, са препознатљивим сензибилитетом, упркос бесу и буци свакодневних ометајућих фактора (посебно за жене уметнице), настоји да сачува сопствени стваралачки интегритет, континуитет и продукцију. Контекст нових радова заснива се на документарном, фрагментарном, енергији, рафинману, култивисаном оку, мистичном и женској сензуалности. О дубинама стваралачких порива Јармиле Вешовић непосредно говори и збирка њених песама (публикована 2001) чији наслов "Број тајних сати" само продубљује тајанствене шифре и мистичне релације у оквиру постављеног стваралачког система.