Прогресивни систем смањивања права

Није спорно да је тешка фактура прошлости трајно оштетила буџет Србије. Спорно је што нова власт том претешком бремену додаје нове тегове, што није у стању да направи ред у администрацији, што „кумовске линије” поново раде. Можда чак нисмо могли избећи смањење плата и пензија, јер су нам друштвени рачуни одавно дефицитарно отворени, па је то смањење било изнуђена мера тренутка. Међутим, начин на који је то урађено је поражавајући за време које долази. Зашто? Зато што смо моделом смањења пензија довели кориснике ових примања у неједнакположај у остваривању радом стечених права, пензија. Једнима пензије много смањене, другима, мање, трећима ни мало. Постали смо неједнаки у остваривању истих права. Ова мера владе је чак потајно добила симпатије обичног света који каже: ако су морали, добро је што су смањили онима који имају највише, а нису дирали оне с најнижим пензијама.

Овде се крије једна од многих замки које су нам владајуће гарнитуре постављале у последњих тридесетак година када је Србија упорно пропадала. Није проблем кад појединац нарушава правила система, када краде, лаже, злоупотребљава, улази у сукоб интереса – прави систем на то брзо реагује и такве екстреме умири, казни, затвори. Прави проблем је, међутим, кад то држава ради, кад систем претвара у несистем, кад појединце доводи у неравноправан положај при остваривања истих права. Да су пензије линеарно смањене, тад би сви грађани били стављени у равноправан положај код остваривања стечених права. Тако је у свим земљама где је криза натерала владе да смање пензије, сем код нас. Наша влада је прибегла демагошки сладуњавим причама о томе да онај ко има више мора прогресивно да сноси већи терет стабилизације, али не у имовини, већ у правима. Да ли негде уопште постоји прогресивни систем смањивања права? Претпостављам да не постоји, јер је то онда селективно остваривање права и аутоматско угрожавање грађана у људским слободама и правима. Одавде није далеко логика средњег века: много је израстао, треба га скратити за главу. Зна влада да се усвојени начин смањења пензија прима код већине, а што се тиме систем претвара у несистем није важно.

Уосталом тако је радио Милошевић и они после њега. Обичан свет је привремено „задовољан” тиме што је терет кризе преваљен на оне с већим пензијама. Међутим, није разумео да кад завлада селективност у остваривању обавеза и права, кад грађани не буду једнаки пред извршном влашћу, тад је дубоко угрожен систем. Сутра ће обичног грађанина, који је са благонаклоношћу посматрао селективност у остваривању права на пензије, погодити нека неправда из селективног вршењу права, те ће му преостати једино да се чуди, негодује, не схватајући да је то порука „несистема” из система. Зато начин смањења пензија превазилази по својим последицама уску тему пензија, постаје индикативан сигнал лоших потеза који ће се као бумеранг вратити и из низа других области те угрожавати основна људска права грађана, а онда и њихове слободе. Пут у пакао поплочан је добрим намерама, рече давно хришћански део света.

Неравноправност још теже пада када је промовишу политичари који су се у последње три деценије бавили политиком. На почетку нису имали ништа, а данас имају имовину вредну и до милион евра. Није проблем у стицању имовине ако су за то имали покриће у напретку Србије. Проблем је у томе што су они стицали, а Србија пропадала, што су нам нудили замке као ове о начину смањења пензија, о претварању система у несистем. Наоко пријемчив, а суштински поражавајући за оне који свој већински глас дају таквима, некад Милошевићу, Коштуници, Тадићу, а данас... Дају на часну реч. Ни овога пута не замерам толико самом премијеру колико његовим министрима који су се утркивали међу собом ко ће предложити ефикаснији модел рачуноводствене, али не и државничке политике. Рачуноводство је сравњивање леве и десне стране друштвеног биланса, а државност је вођење рачуна о систему.

Бивши члан савезне владе (кабинет Милке Планинц)