Progresivni sistem smanjivanja prava

Nije sporno da je teška faktura prošlosti trajno oštetila budžet Srbije. Sporno je što nova vlast tom preteškom bremenu dodaje nove tegove, što nije u stanju da napravi red u administraciji, što „kumovske linije” ponovo rade. Možda čak nismo mogli izbeći smanjenje plata i penzija, jer su nam društveni računi odavno deficitarno otvoreni, pa je to smanjenje bilo iznuđena mera trenutka. Međutim, način na koji je to urađeno je poražavajući za vreme koje dolazi. Zašto? Zato što smo modelom smanjenja penzija doveli korisnike ovih primanja u nejednakpoložaj u ostvarivanju radom stečenih prava, penzija. Jednima penzije mnogo smanjene, drugima, manje, trećima ni malo. Postali smo nejednaki u ostvarivanju istih prava. Ova mera vlade je čak potajno dobila simpatije običnog sveta koji kaže: ako su morali, dobro je što su smanjili onima koji imaju najviše, a nisu dirali one s najnižim penzijama.

Ovde se krije jedna od mnogih zamki koje su nam vladajuće garniture postavljale u poslednjih tridesetak godina kada je Srbija uporno propadala. Nije problem kad pojedinac narušava pravila sistema, kada krade, laže, zloupotrebljava, ulazi u sukob interesa – pravi sistem na to brzo reaguje i takve ekstreme umiri, kazni, zatvori. Pravi problem je, međutim, kad to država radi, kad sistem pretvara u nesistem, kad pojedince dovodi u neravnopravan položaj pri ostvarivanja istih prava. Da su penzije linearno smanjene, tad bi svi građani bili stavljeni u ravnopravan položaj kod ostvarivanja stečenih prava. Tako je u svim zemljama gde je kriza naterala vlade da smanje penzije, sem kod nas. Naša vlada je pribegla demagoški sladunjavim pričama o tome da onaj ko ima više mora progresivno da snosi veći teret stabilizacije, ali ne u imovini, već u pravima. Da li negde uopšte postoji progresivni sistem smanjivanja prava? Pretpostavljam da ne postoji, jer je to onda selektivno ostvarivanje prava i automatsko ugrožavanje građana u ljudskim slobodama i pravima. Odavde nije daleko logika srednjeg veka: mnogo je izrastao, treba ga skratiti za glavu. Zna vlada da se usvojeni način smanjenja penzija prima kod većine, a što se time sistem pretvara u nesistem nije važno.

Uostalom tako je radio Milošević i oni posle njega. Običan svet je privremeno „zadovoljan” time što je teret krize prevaljen na one s većim penzijama. Međutim, nije razumeo da kad zavlada selektivnost u ostvarivanju obaveza i prava, kad građani ne budu jednaki pred izvršnom vlašću, tad je duboko ugrožen sistem. Sutra će običnog građanina, koji je sa blagonaklonošću posmatrao selektivnost u ostvarivanju prava na penzije, pogoditi neka nepravda iz selektivnog vršenju prava, te će mu preostati jedino da se čudi, negoduje, ne shvatajući da je to poruka „nesistema” iz sistema. Zato način smanjenja penzija prevazilazi po svojim posledicama usku temu penzija, postaje indikativan signal loših poteza koji će se kao bumerang vratiti i iz niza drugih oblasti te ugrožavati osnovna ljudska prava građana, a onda i njihove slobode. Put u pakao popločan je dobrim namerama, reče davno hrišćanski deo sveta.

Neravnopravnost još teže pada kada je promovišu političari koji su se u poslednje tri decenije bavili politikom. Na početku nisu imali ništa, a danas imaju imovinu vrednu i do milion evra. Nije problem u sticanju imovine ako su za to imali pokriće u napretku Srbije. Problem je u tome što su oni sticali, a Srbija propadala, što su nam nudili zamke kao ove o načinu smanjenja penzija, o pretvaranju sistema u nesistem. Naoko prijemčiv, a suštinski poražavajući za one koji svoj većinski glas daju takvima, nekad Miloševiću, Koštunici, Tadiću, a danas... Daju na časnu reč. Ni ovoga puta ne zameram toliko samom premijeru koliko njegovim ministrima koji su se utrkivali među sobom ko će predložiti efikasniji model računovodstvene, ali ne i državničke politike. Računovodstvo je sravnjivanje leve i desne strane društvenog bilansa, a državnost je vođenje računa o sistemu.

Bivši član savezne vlade (kabinet Milke Planinc)