Цена свега и вредност ничега

У разуђеној уметничкој биографији Игора Антића (1962) Нови Сад и Париз су упоришне тачке значајне за његово формирање и каријеру. После школовања на новосадској Академији уметности он је 1988. године наставио да се усавршава и ствара у Паризу, а његови ментори у кључним формативним годинама за личност која се тражи били су прво Влада Величковић, а потом Понтус Хултен. Од 1990. Антић је предано концентрисан на грађење интернационалне каријере. Свакако, његов виталан уметнички дискурс препознат је, а значајне награде и признања (нпр. Фондације Полок–Краснер), биле су помоћ у реалном времену да се и финансијски одржи стваралачко-животни ритам.

Између осталог, део Антићеве уметничке праксе представља и ангажовање на реализацији значајних пројекта; у Војводини изложба „Транс урџенси ” на 1. Бијеналу младих у Вршцу и 11. Бијеналу визуелних уметности у Панчеву. Тада су запажене његове убедљиве архитектонске конструкције ин ситу које су билеу знаку истраживања односа места и уметничког рада. Разумевајући стваралаштво као отворен систем и стално учење, Антићев вишемедијски рад обележен је сликарством (које је напустио), цртежом, видеом, фотографијом, амбијентом, инсталацијом. Интензитет његове активности протекле јесени – три поставке са промоцијама књига Игор Антић 1 и 2 – потврђује ауторов став да је уметничко сазревање обрнуто од старења.

Уметник Антић – ангажовани, живи инструмент – методом документарног карактера у расутој пажњи историјских чињеница ишчитава кодове заборављених, потиснутих истина. У Галерији Матице српске реализовао је ове јесени истраживачки пројекат „Празнине” уз мото да се све вредности врте око празнине.

На линији континуитета и живе уметничке праксе, Антић изоштрава простор за нове дијалошке форме (са културом, уметношћу, политиком, архитектуром, историјом, економијом, конзумеризмом, конвенцијама) базичне у концепту и ове прве самосталне изложбе у Београду. Рад провокативног наслова „О чему ми то причамо”, отвара питање о генези пољуљаних идеала сажимајући побркане вредности на свим пољима. Манипулација људима и вредностима, временом и простором, друштвом и индивидуалношћу постаје опште место доминације капитала. Антић реферише на факторе утицаја и моћи – политичке, финансијске, потрошачке – у којима је уметност тек један од елемената манипулације на тржишту вредности. Поставком доминира парадигматични рад „Уметања #3”, колор фотографија заставе увећане новчанице од 500 еура и фото-документом са Мон Блана, где је ова застава пободена. Идејни концепт поставке потенциран је и насловима других радова – „Све вредности се врте око празнине I-III”, инсталација од папирних кеса са цитатима о вредностима за невидљиве потрошаче.

На једној кеси наведена је и данас референтна реченица Оскара Вајлда: „Људи данас познају цену свега и вредност ничега”. Други део инсталације су кесе са штампаним логоима чувених брендова, или пластичних амбалажа пиштоља. „Сами наспрам стихије” је читљива и црно-хуморна зидна инсталација од 100 црно-белих фотографија преузетих из медија на којим су представљени светски политички лидери у чијем говору тела и гестикулацијама треба одгонетнути њихов однос према уметничком делу са којим су фотографисани. Чак је и наш политичар фотографисан приликом посете ликовној колонији, у којој је и сам добио прилику да креира. Ефекат бизарности са којима се срећемо и које препознајемо у стихији визуелних информација ишчитава се и у видеу „Чињенице–последице–хипотезе #43”, који се бави скандалом у вези са чувеним „Брило кутијама” Ендија Ворхола и проблемима могућих манипулација аутентичношћу. Настали током протеклих десетак година ових десет радова на београдској изложби читају се као парадигматски ауторски поступак ангажованог уметника-истраживача који своје аудио-визуелне и текстуалне коментаре заснива на документарној грађи и препознању кодова времена.

У свом проблемском фокусу и ангажованом документаристичком истраживању заборављених истина пројекти „Празнине” и „О чему ми то причамо” компатибилни су и представљају два лица истог новчића.