Језик сепаратизма

Од нашег сталног дописника

Брисел, 2. фебруара – Тешко је поверовати да би се неки поштени Сурчинац одселио из Србије само због тога да би избегао попуњавање формулара у општини при купопродаји некретнина. У Завентему надомак бриселског аеродрома, према писању „Вашингтон поста” извесни Жан Рене Делвал напушта дом после 32 године и сели се с породицом у Шпанију, јер је новим прописима локалних власти одређено да јавно земљиште може бити продато само особама које течно говоре холандски, или пак показују снажну вољу да науче тај језик.

Делвал је Валонац који натуца холандски, што му није сметало да претходних 58 година проживи у Белгији са супругом Фламанком, која је до сада уместо њега попуњавала формуларе на холандском. Међутим, околности су се нагло промениле. Када је недавно позвао полицију да се пожали на буку и неред у комшилуку, одбијен је, јер је говорио на матерњем француском. Такође, у обданишту које похађа његова унука, деци је забрањено да говоре француски у просторијама установе. „Доста ми је стања у овој земљи. Свега ми је доста”, одлучио је недавно Делвал решен да спакује кофере, а пример његовог незадовољства није јединствен.

После парламентарних избора 10. јуна прошле године Белгија је више од пола године провела у политичком ћорсокаку због немогућности формирања владе. Ив Летерме, челник фламанских демохришћана који су освојили највише гласова, одустао је од формирања владе после неколико неуспелих покушаја. Фламанци су тражили много више аутономије него што су Валонци били спремни да прихвате. Неслога водећих фламанских и валонских партија приморала је краља Алберта Другог да окупи политичке лидере и помогне да се 17. децембра договоре о формирању привремене владе са Гијом Верхофштадом на челу. Задатак владе је да реши хитна питања и започне преговоре који ће довести до институционалних реформи. Тензије су тако на тренутак спласнуле уочи божићних и новогодишњих празника, али нема сумње да је јаз између фламанског севера и франкофонског југа и даље забрињавајуће дубок. Имајући то у виду, краљ је у божићној посланици позвао све Белгијанце да уче онај други језик који није њихов матерњи. Повода томе дала је неочекивано и Ализа Пулицек, званично најлепша Белгијанка која нешто раније није умела да одговори на једноставна питања на фламанском приликом националног избора за мис.

Политичка нестабилност одјекнула је и изван граница „најевропскије” државе. Политички аналитичари су забринути да ако Белгија, седиште Европске уније и дугогодишњи симбол прагматичне везе између антагонистичких етничких заједница престане да постоји, да би то охрабрило многе сепаратистичке покрете широм Европе. 

Белгијски политичари су веома скептични када говоре о компромису.

– Ми смо два мњења, два народа са две различите демократије заправо. Наше визије су различите, а проблеми другачији – недавно је покушао да објасни Гер Буржуа, фламански министар и оснивач сепаратистичке Нове фламанске алијансе. Највише жалби Фламанци имају на економију, иако је незапосленост двоструко већа у јужној франкофонској регији.

Франсис Вермирен, челник локалне управе Завентема с почетка приче, такође има објашњење зашто је важно испунити општинске формуларе на холандском језику.

– Замислите када бих отишао у Вашингтон и затражио да ми издају личну карту на холандском језику. Па зар ме не би гледали као да сам пао са Марса? Исто је и овде. Ми поштујемо друге културе, али тражимо исто за узврат – каже Вермирен.

Било како било, оптимисти предвиђају двојезичну будућност Белгије, док они други страхују од могуће поделе државе.

Средовечни господин Мармол, Валонац који се недавно преселио из Брисела у фламански део земље, када је његова супруга добила велико наследство, нашао се у проблему када је схватио да тамошње библиотеке оскудевају у литератури на француском, а да је у званичним установама веома мало оних којима се може обратити на матерњем језику. „Имамо много тога заједничког, а то је дуг историјски пут који смо превалили”, каже Мармол. „Једна од највећих вредности је мултикултуралност земље. Али, прети опасност да то богатство изгубимо. Ја јесам Белгијанац, али нисам Белгијанац по сваку цену”, додао је он.

Да не би било забуне, странци у Белгији могу сасвим комотно да се користе енглеским језиком који мање или више добро говори већина становника обе велике регије, а поготову треће – централне бриселске регије.Дакле, проблем није само у језику и пуком споразумевању, има нешто и у погледу добре воље. Сурчинци ће сигурно разумети.