Завођење имитацијама

На самом прелазу из једне календарске године у другу, две громогласно најављиване и снажно медијски подржане телевизијске серије несрећно су се укрстиле и здруженим дејством указале на зјапећи вредносни и етички јаз – не само на малим екранима, већ и у друштву.

На једној телевизији с националном фреквенцијом млади људи недељама су се такмичили у одиста бесмисленом напору да визуелно, гримасама, одећом, кревељењем и гестовима наликују својим идолима из света естраде, да буду копија неког шунд певача или певачице који су најчешће и сами бесплодна, беживотна копија нечега што, будући да је без трунке креативности, обитава на маргинама нашег музичког живота као болест, као рак-рана. Код Вука за такву продукцију има ова пословица: „Чорбине чорбе чорба!” Победник тог серијала награђен је (ако је веровати медијима) са тридесет хиљада евра, што је сума коју редовни професор универзитета у Србији заради за две године...

Таман је тај серијал окончан, започео је сличан, на другој телевизији, такође, с националном покривеношћу сигналом. Уместо да пружи шансу младима који би отпевали неку песму на свој начин, уневши у интерпретацију зрнце сопственог искуства, креативне тензије, свежине, маште или спонтаности, поново се фаворизује пуко опонашање не само шунд певачица и певача с Ибарске магистрале, већ и социокултурних феномена који се не могу довести у везу ни с музиком, ни с глумом, ни с мађионичарством, чак ни с пробранијом вашарском атракцијом. Већ у првој епизоди, зелено светло жирија за наставак учешћа у такмичењу добио је младић из унутрашњости Србије који је имитирао – Екрема Јеврића!

Замислите амбијент у коме неки млад човек месецима увежбава гестове, мимику, понашање и звукове овог недужног таксисте – доведеног из Њујорка да за доларски хонорар буде идол српске младежи – а да притом нико не каже: „Младићу, певај своју песму, оригиналност се састоји у томе да певаш друкчије, боље, и на свој начин!”

Каква се порука с малог екрана шаље младићу из Бабушнице, или из моје Медвеђе, који је желео да учи за инжењера, кардиохирурга, професора математике или новинара, ако средина, упркос материјалном сиромаштву, тако богато награђује некога ко учи за Екрема Јеврића?

Колико год креативност била сложен и вишеслојан проблем психологије, социологије, етике и естетике, и колико год постмодерна мисао и уметничка пракса непрекидно подривали и релативизовали појмове оригиналности, у јавном медијском животу друштва као што је наше не би смели опстати (а камоли бити фаворизовани) програми у којима испразност, пуко имитирање и умножавање лоших копија може однети победу над креативношћу, ако не и над животом самим.

Да би се створило иновативно и ново дело, неопходни су одговарајући путокази. Подршка средине, укључујући и медијске подстицаје!

Друштво у коме нема довољно поштовања за креативност, за ауру оригиналности, за људе који новим идејама покушавају да савладају ограничења и препреке на путу, мора да преиспита своје вредносне, етичке и естетичке критеријуме.

Телевизијски формати у којима се тражи и награђује пуко понављање већ виђеног, сасвим су на супротној страни од стваралачког мишљења и делања.

Ни занатски највештије изведена копија није уметност!

Са мало напора могло би се доказати да су такви програми инструментализовани против сваког вида стваралаштва, па и против човека уопште! Јер, стваралаштво је оно што се не може имитирати.

Телевизијске емисије које се темеље на пуком опонашању естетски испразних гестова и шунд песмица (шунд понашања, такође) не доприносе изграђивању културних потреба милионског гледалишта које их прати с одобравањем, мноштва главица већ опасно адаптираних на низак ниво укуса. У овој поплави „имитација копије” крије се једна од најопаснијих медијских подвала: већи део публике гледа их у уверењу да конзумира праву културу!

Иза таквих емисија остаје само мноштво трајних естетичких и етичких ожиљака, коров, псеудокреативност, излизаност, леност духа и распродаја идеала по сниженим ценама.

Пут до здравијег друштва, у коме би млади, даровити и паметни људи били стожер напретка, па и до социокултурног амбијента у коме би младеж била стимулисана да загризе у нека сложенија питања сопствене будућности, не може водити преко овако конципираних телевизијских серија. У најкраћем, оне су препрека сваком истинском креативном чину.

Професор Факултета за културу и медије