Zavođenje imitacijama

Na samom prelazu iz jedne kalendarske godine u drugu, dve gromoglasno najavljivane i snažno medijski podržane televizijske serije nesrećno su se ukrstile i združenim dejstvom ukazale na zjapeći vrednosni i etički jaz – ne samo na malim ekranima, već i u društvu.

Na jednoj televiziji s nacionalnom frekvencijom mladi ljudi nedeljama su se takmičili u odista besmislenom naporu da vizuelno, grimasama, odećom, kreveljenjem i gestovima nalikuju svojim idolima iz sveta estrade, da budu kopija nekog šund pevača ili pevačice koji su najčešće i sami besplodna, beživotna kopija nečega što, budući da je bez trunke kreativnosti, obitava na marginama našeg muzičkog života kao bolest, kao rak-rana. Kod Vuka za takvu produkciju ima ova poslovica: „Čorbine čorbe čorba!” Pobednik tog serijala nagrađen je (ako je verovati medijima) sa trideset hiljada evra, što je suma koju redovni profesor univerziteta u Srbiji zaradi za dve godine...

Taman je taj serijal okončan, započeo je sličan, na drugoj televiziji, takođe, s nacionalnom pokrivenošću signalom. Umesto da pruži šansu mladima koji bi otpevali neku pesmu na svoj način, unevši u interpretaciju zrnce sopstvenog iskustva, kreativne tenzije, svežine, mašte ili spontanosti, ponovo se favorizuje puko oponašanje ne samo šund pevačica i pevača s Ibarske magistrale, već i sociokulturnih fenomena koji se ne mogu dovesti u vezu ni s muzikom, ni s glumom, ni s mađioničarstvom, čak ni s probranijom vašarskom atrakcijom. Već u prvoj epizodi, zeleno svetlo žirija za nastavak učešća u takmičenju dobio je mladić iz unutrašnjosti Srbije koji je imitirao – Ekrema Jevrića!

Zamislite ambijent u kome neki mlad čovek mesecima uvežbava gestove, mimiku, ponašanje i zvukove ovog nedužnog taksiste – dovedenog iz Njujorka da za dolarski honorar bude idol srpske mladeži – a da pritom niko ne kaže: „Mladiću, pevaj svoju pesmu, originalnost se sastoji u tome da pevaš drukčije, bolje, i na svoj način!”

Kakva se poruka s malog ekrana šalje mladiću iz Babušnice, ili iz moje Medveđe, koji je želeo da uči za inženjera, kardiohirurga, profesora matematike ili novinara, ako sredina, uprkos materijalnom siromaštvu, tako bogato nagrađuje nekoga ko uči za Ekrema Jevrića?

Koliko god kreativnost bila složen i višeslojan problem psihologije, sociologije, etike i estetike, i koliko god postmoderna misao i umetnička praksa neprekidno podrivali i relativizovali pojmove originalnosti, u javnom medijskom životu društva kao što je naše ne bi smeli opstati (a kamoli biti favorizovani) programi u kojima ispraznost, puko imitiranje i umnožavanje loših kopija može odneti pobedu nad kreativnošću, ako ne i nad životom samim.

Da bi se stvorilo inovativno i novo delo, neophodni su odgovarajući putokazi. Podrška sredine, uključujući i medijske podsticaje!

Društvo u kome nema dovoljno poštovanja za kreativnost, za auru originalnosti, za ljude koji novim idejama pokušavaju da savladaju ograničenja i prepreke na putu, mora da preispita svoje vrednosne, etičke i estetičke kriterijume.

Televizijski formati u kojima se traži i nagrađuje puko ponavljanje već viđenog, sasvim su na suprotnoj strani od stvaralačkog mišljenja i delanja.

Ni zanatski najveštije izvedena kopija nije umetnost!

Sa malo napora moglo bi se dokazati da su takvi programi instrumentalizovani protiv svakog vida stvaralaštva, pa i protiv čoveka uopšte! Jer, stvaralaštvo je ono što se ne može imitirati.

Televizijske emisije koje se temelje na pukom oponašanju estetski ispraznih gestova i šund pesmica (šund ponašanja, takođe) ne doprinose izgrađivanju kulturnih potreba milionskog gledališta koje ih prati s odobravanjem, mnoštva glavica već opasno adaptiranih na nizak nivo ukusa. U ovoj poplavi „imitacija kopije” krije se jedna od najopasnijih medijskih podvala: veći deo publike gleda ih u uverenju da konzumira pravu kulturu!

Iza takvih emisija ostaje samo mnoštvo trajnih estetičkih i etičkih ožiljaka, korov, pseudokreativnost, izlizanost, lenost duha i rasprodaja ideala po sniženim cenama.

Put do zdravijeg društva, u kome bi mladi, daroviti i pametni ljudi bili stožer napretka, pa i do sociokulturnog ambijenta u kome bi mladež bila stimulisana da zagrize u neka složenija pitanja sopstvene budućnosti, ne može voditi preko ovako koncipiranih televizijskih serija. U najkraćem, one su prepreka svakom istinskom kreativnom činu.

Profesor Fakulteta za kulturu i medije