U knjizi života, urednik je Bog

Burgas – Biti pesnik, znači biti hodočasnik ka izvoru svetlosti. Za mene to znači nositi svoj krst tragom Isusa Hrista, a to je put kojim nas vodi naše srce. Tim putem mi pisci slovenskih naroda i danas idemo zajedno, rekao je za „Politiku” jedan od najpriznatijih bugarskih pesnika današnjice i slikar Roman Kisjov (1962), poznat i kao veliki poštovalac srpske književnosti, dok smo ćaskali u pauzi festivala slavenskih pisaca „Sveto slovo” na obali Crnog mora u Burgasu.

Kisjov tvrdi da je na tom putu nastala njegova poznata minijaturna pesma „Knjiga” koja u tri reda glasi; „Svi pišemo, knjigu svog života, urednik je Bog”.

Još u prvoj od svojih 14 zbirki objavljenih u Bugarskoj, a koju je nazvao „Vrata raja”, Roman Kisjov u filozofskom promišljanju života neumorno traži čistotu jezika koji slavi život kao dar nebesa i ljubav i svetlost kao ciljeve hodočašća slovenskih pesnika. On zagovara poetiku koja „sakralizuje sve o čemu oni govore, sve što se rađa, raste i umire između zemlje i neba”, kako nam objašnjava povodom učestvovanja na ovim susretima. Kisjov je dobio i posebnu nagradu za mističnu poeziju, koju smo kao slavenski pisci ispisivali sedeći na džinovskim megalitnim stenama velike magnetne energije nalazišta Begliktaš, odnosno „bugarskom Stounhendžu” na liticama planine Strandža iznad mora.

Iako je učio i završio slikarstvo u rodnom Kazanluku i potom na studijama u Sofiji, takođe, predavao likovno i izlagao svoje slike od Amerike, Berlina i Budimpešte do Skoplja – još kao student je pošao stopama svoga oca, poznatog bugarskog pesnika i prevodioca Zdravka Kisjova i posvetio život poeziji. Sa 33 godine dobio je veliku državnu nagradu za poeziju, a onda su se priznanja nizala sve do onih za poslednje zbirke „Psalmi” i „Apokalipsa”...

– Živimo u apokaliptičnom vremenu, takvom da čoveku poručujem da izabere da li će živeti u mraku ili pod svetlom. Iako deluje nadrealistički, moja zbirka zalaže se za slobodu jezika koja će u distopiji ili antiutopijskom društvu koje karakterišu autoritarne vlade i kontrola svesti, dakle u tom ratu svetova, razotkriti realnost. Jer, noć je najtamnija pred zoru. Pesnik kao optimista apokalipse, u mojoj zbirci noć pretvara u rasadnik svetlosti, u otkrovenje puta ka spoznaji ili Bogu, s porukom da upoznamo sebe i otkrijemo svoje mane – priča Kisjov.

Kako smatra, katastrofa nastupa kada čovek samog sebe stavlja u centar zbivanja i smisla. Svetske nedaće i nepravde, poručuje, sprečićemo „ako u centar sveta u našem promišljanju smestimo reč ili istinu”.

– Ako spoznaš istinu, istina će ti dati slobodu, poručuje nam Hrist. Ako dalje sledimo put pravoslavlja i Svetog pisma, nada ne umire, ona je besmrtna baš kao i pesme kojima je pesnik uspeo da dotakne srca ljudi i učini opšte dobro. Revolucija je u čoveku, u nama samima, tek onda u državama i nacijama. Nažalost, poezija je marginalizovana u svetu. Ako pitate šta ona uopšte može da promeni, reći ću Vam da svet direktno neće nikada izmeniti, ali može da pomogne čoveku da se promeni. Da ga okrene promišljanju i istini. Poeziju vidim kao medijatora, reč kao Stvoritelja – otkriva svoju poetiku Kisjov.

Njegove pesme objavljivane su u gotovo svim bugarskim književnim listovima i časopisima, a emitovane su često u obrazovnim i kulturnim emisijama nacionalne bugarske televizije i radija, kao i na Televiziji Rumunija. On je prisutan u antologijama poezije u Bugarskoj, ali i u celom svetu. Naime, njegova poezija prevođena je na 25 jezika širom sveta i autor je čak devet knjiga poezije u drugim zemljama kao što su Hrvatska, Severna Makedonija, Ukrajina, Rumunija, Azerbejdžan i Indija, a njegova zbirka „Hodočasnik svetla” objavljena je 2021. na srpskom u prevodu Aleksandra Marića, uz recenziju Stevana Tontića i u izdanju „Poetikuma”.

Roman Kisjov je poznavalac i obožavalac balkanske poezije, ali kako nam kaže, posebno srpskih poeta za koje smatra da su trasirali njen, ali i njegov pesnički put.

– Kada sam se susreo sa orfejskim esejima Branka Miljkovića, prepoznao sam poetiku najbližu mojoj. A njegove pesme za mene su najvrednija poezija Balkana. U sledu biblijske poruke da „na početku beše reč”, Branko je stihovima „Ubi me prejaka reč” pokazao svima šta reč može i poeziju je pretvorio u velikog narativca o životu – kaže s ushićenim poštovanjem.

Srpski poeta kog, takođe, izučava i ceni je Vasko Popa, „avangardista i revolucionar reči”, kako kaže. Popu smatra modernom pesničkom inspiracijom velikog dela Evrope, zbog čega je i njegovom ocu bio poetski uzor. Našeg pesnika rumunskog porekla smatra i svetskim pesnikom „čija je poezija sa svojom nadrealističkom notom obeležila epohu i odredila dalji pravac razvoja i to ne samo srpske i balkanske poezije”.

– Najzad, za mene, kao i mnoge pisce širom sveta bile su delotvorne poruke Ive Andrića i njegovog „Eks ponta”. Knjiga stihova u lirskoj prozi nadahnuta epistolarnom poezijom pesnika Ovidija kojom Rimljanin opeva svoje patnje iz izgnanstva u Pontu na obali Crnog mora, zajednička je svima nama balkanskim autorima. Jer, u Andrićevom razgovoru s dušom pisca, lično iskustvo pretvara se bravurozno u filozofsko-poetske istine o stanju jednog zatvorenika obuzetog samoćom, sa epilogom u kojem mladić razočaran životom, ipak, odluči da živi shvativši da je život ionako kratkotrajan... Zahvalan sam mu na poruci o jednostavnosti suštine koju mi je kao mladom pesniku otkrio – istakao je na rastanku Kisjov, posebno za stranice „Politike” na kojima je Andrić pisao.