Čuvar srpske književne tradicije

Aranđelovac – U okviru petog događaja na ovogodišnjoj Smotri umetnosti „Mermer i zvuci” predstavljeno je književno stvaralaštvo Dragana Lakićevića. Ovaj pesnik, pripovedač, višedecenijski urednik najznačajnijih izdavačkih kuća i brojnih antologija i najveći čuvar srpske književne tradicije, ali i uvek rado viđen gost u varoši na kiseloj vodi, otkrio je brojnoj publici svoj svet reči. Posle ove večeri još jednom se potvrdilo zbog čega je ovaj književni stvaralac neiscrpna inspiracija za sve generacije i zašto je njegov rad važan za ukupnu srpsku književnost. Ovom prilikom bilo je reči o njegovom pesništvu, prozi, uređivačkom i istraživačkom radu.

Lakićević za sebe kaže da je na početku bio pesnik, na kraju to i ostao, i da je to njegova najvažnija preokupacija.

– Počelo je sve kao kod svakog osetljivog čoveka koji je veoma mlad mnogo pesmica naučio napamet, a onda i sam propevao. I u onim knjigama proze ja sam bio u toj meri pesnik da je to gotovo malo više proza nego poezija. Počeo sam da pišem pesme pred kraj osnovne škole, a jednu od tih pesmica, nastalu između sedmog i osmog razreda, i sada znam napamet. Stidim je se pomalo, ali je nisam nikad zaboravio. Ja sam poreklom iz srpske književnosti i to je moja najvažnija baština. A to je ukupna srpska književnost – i narodna i srednjevekovna i savremena i svaka druga. Jedino se dramom nisam bavio – rekao je Lakićević.

Sa posetiocima je podelio zanimljivu priču o zapisivanju prve pesme nastale tokom posete jednom katunu. Bio je to izlet na jednoj planini.

– U blizini se okretalo jagnje, moja braća su se igrala klisa, a ja sam u jednom trenutku otišao u neku šumu, bukovu, iza kolibe, kraj nekog jaza gde je voda tekla brzo, ali nečujno. Ne znam šta me je tu pozvalo. Tada su mi se pojavile neke reči koje su imale neki svoj ritam. Te stihove zapisao sam na parčetu papirnog džaka od cementa. To su bile moje prve rane pesme. Jedna od tih pesama koju sam docnije preštampavao jeste „Prohuja jedna pesma”. Ta pesma koja je prohujala i ta pesma koju sam napisao na tom džaku za cement i zauvek naučio, to je ta pesma koju sam pisao celog života, od svoje 16. godine, pa do sada, do 72. To je sve ta jedna ista pesma. I ona još uvek huji – objasnio je.

Poznati književnik govorio je i o svom interesovanju za stare reči. Govor Morače, Rovaca i Vasojevića uz koji je odrastao, pamtio je i prepoznao kao nešto slikovito i vredno. Usvojio je savet svog strica koji mu je predložio da takve reči počne da zapisuje i bude kao Vuk Karadžić. Lakićević je upravo na tom Vukovom putu sačuvao i od zaborava otrgao te „babske i zastarele” reči, čime je obogatio srpsku književnost.

Za svoj rad nagrađen je najznačajnijim književnim nagradama i priznanjima, među kojima je i aranđelovačka sretenjska Nagrada za rodoljubivu poeziju „Odzivi Filipu Višnjiću”, koju dodeljuje Zadužbinsko društvo „Prvi srpski ustanak”. Uručenje ovog priznanja koje mu je posebno značilo odigralo se u Marićevića jaruzi u Orašcu.

– Pre svega mi je značilo ime Filipa Višnjića, jedno od najvećih imena naše poezije, veliko kao Njegoš, a možda su njih dvojica i najveći pesnici. Značilo mi je i ko dodeljuje i gde dodeljuje i ko je sve do tada dobio tu nagradu, a dobili su je najveći živi pesnici našega vremena – prisetio se Lakićević ovog događaja iz 2012. godine. 

Posebno je značajan njegov antologijski rad u izdavačkim kućama, prvo „Rad”, pa „Srpska književna zadruga”, a onda i „Buklend”, u okviru kojih su nastali najvažniji izdavački poduhvati. Posebno je važna Edicija „Srpska književnost za decu”, koja je mnogo uticala na kulturnu scenu od kada se pojavila, pa do danas.

– Dobro sam poznavao srpsku književnost za decu, a shvatio sam to i kao zanimljiv i važan izdavački poduhvat – skromno je izjavio Lakićević.

Otkrio je i to da mu je srpska narodna poezija, a posebno ona junačka, najvažnija knjiga u životu, dok mu je od njegovih romana najdraži „Sabor poginulih” iz 2015. godine. Ovaj dnevnik-roman Svetozara Jovanovića nastao je na osnovu priče, a potom i rukopisa dnevnika advokata Svetozara Jovanovića, koji je ovaj vodio tokom svog jedinstvenog poduhvata od maja do oktobra 2000. godine u rodnom selu Lutovo u Crnoj Gori. On je uklesivao imena svih poginulih Lutovaca „od vremena koja se pamte, recimo od kraja 17. veka, pa sve do 1945. godine, kada se završio Drugi svetski rat”.

Dragan Lakićević rođen je 5. avgusta 1954. godine u Kolašinu (FNRJ) od oca Branislava i majke Petruše. Školovao se u rodnom mestu i Podgorici, a studije jugoslovenske i opšte književnosti završio je 1978. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu. Celog radnog života bio je izdavački urednik u preduzeću „Rad” i najstarijoj književnoj organizaciji u zemlji „Srpska književna zadruga”. Od 1972. godine živi u Beogradu. Iza njega je više od 50 naslova, ali nebrojeno puta više onih koje je uredio. Bio je inspiracija mnogima, pa su o njegovoj književnosti pisali Miloš Jevtić, Dejan Vukićević, Jasmina Milašinović, Aleksandra Žeželj Kocić, Aleksandra Grozdanić i drugi.

Ovom prilikom Lakićević je od Smotre umetnosti „Mermeri zvuci” dobio povelju koja nije samo znak učešća, već i deo žive tradicije koja sedmu deceniju povezuje umetnike i grad podno Bukulje.