Чувар српске књижевне традиције

Аранђеловац – У оквиру петог догађаја на овогодишњој Смотри уметности „Мермер и звуци” представљено је књижевно стваралаштво Драгана Лакићевића. Овај песник, приповедач, вишедеценијски уредник најзначајнијих издавачких кућа и бројних антологија и највећи чувар српске књижевне традиције, али и увек радо виђен гост у вароши на киселој води, открио је бројној публици свој свет речи. После ове вечери још једном се потврдило због чега је овај књижевни стваралац неисцрпна инспирација за све генерације и зашто је његов рад важан за укупну српску књижевност. Овом приликом било је речи о његовом песништву, прози, уређивачком и истраживачком раду.

Лакићевић за себе каже да је на почетку био песник, на крају то и остао, и да је то његова најважнија преокупација.

– Почело је све као код сваког осетљивог човека који је веома млад много песмица научио напамет, а онда и сам пропевао. И у оним књигама прозе ја сам био у тој мери песник да је то готово мало више проза него поезија. Почео сам да пишем песме пред крај основне школе, а једну од тих песмица, насталу између седмог и осмог разреда, и сада знам напамет. Стидим је се помало, али је нисам никад заборавио. Ја сам пореклом из српске књижевности и то је моја најважнија баштина. А то је укупна српска књижевност – и народна и средњевековна и савремена и свака друга. Једино се драмом нисам бавио – рекао је Лакићевић.

Са посетиоцима је поделио занимљиву причу о записивању прве песме настале током посете једном катуну. Био је то излет на једној планини.

– У близини се окретало јагње, моја браћа су се играла клиса, а ја сам у једном тренутку отишао у неку шуму, букову, иза колибе, крај неког јаза где је вода текла брзо, али нечујно. Не знам шта ме је ту позвало. Тада су ми се појавиле неке речи које су имале неки свој ритам. Те стихове записао сам на парчету папирног џака од цемента. То су биле моје прве ране песме. Једна од тих песама коју сам доцније прештампавао јесте „Прохуја једна песма”. Та песма која је прохујала и та песма коју сам написао на том џаку за цемент и заувек научио, то је та песма коју сам писао целог живота, од своје 16. године, па до сада, до 72. То је све та једна иста песма. И она још увек хуји – објаснио је.

Познати књижевник говорио је и о свом интересовању за старе речи. Говор Мораче, Роваца и Васојевића уз који је одрастао, памтио је и препознао као нешто сликовито и вредно. Усвојио је савет свог стрица који му је предложио да такве речи почне да записује и буде као Вук Караџић. Лакићевић је управо на том Вуковом путу сачувао и од заборава отргао те „бабске и застареле” речи, чиме је обогатио српску књижевност.

За свој рад награђен је најзначајнијим књижевним наградама и признањима, међу којима је и аранђеловачка сретењска Награда за родољубиву поезију „Одзиви Филипу Вишњићу”, коју додељује Задужбинско друштво „Први српски устанак”. Уручење овог признања које му је посебно значило одиграло се у Марићевића јарузи у Орашцу.

– Пре свега ми је значило име Филипа Вишњића, једно од највећих имена наше поезије, велико као Његош, а можда су њих двојица и највећи песници. Значило ми је и ко додељује и где додељује и ко је све до тада добио ту награду, а добили су је највећи живи песници нашега времена – присетио се Лакићевић овог догађаја из 2012. године. 

Посебно је значајан његов антологијски рад у издавачким кућама, прво „Рад”, па „Српска књижевна задруга”, а онда и „Букленд”, у оквиру којих су настали најважнији издавачки подухвати. Посебно је важна Едиција „Српска књижевност за децу”, која је много утицала на културну сцену од када се појавила, па до данас.

– Добро сам познавао српску књижевност за децу, а схватио сам то и као занимљив и важан издавачки подухват – скромно је изјавио Лакићевић.

Открио је и то да му је српска народна поезија, а посебно она јуначка, најважнија књига у животу, док му је од његових романа најдражи „Сабор погинулих” из 2015. године. Овај дневник-роман Светозара Јовановића настао је на основу приче, а потом и рукописа дневника адвоката Светозара Јовановића, који је овај водио током свог јединственог подухвата од маја до октобра 2000. године у родном селу Лутово у Црној Гори. Он је уклесивао имена свих погинулих Лутоваца „од времена која се памте, рецимо од краја 17. века, па све до 1945. године, када се завршио Други светски рат”.

Драган Лакићевић рођен је 5. августа 1954. године у Колашину (ФНРЈ) од оца Бранислава и мајке Петруше. Школовао се у родном месту и Подгорици, а студије југословенске и опште књижевности завршио је 1978. године на Филолошком факултету у Београду. Целог радног живота био је издавачки уредник у предузећу „Рад” и најстаријој књижевној организацији у земљи „Српска књижевна задруга”. Од 1972. године живи у Београду. Иза њега је више од 50 наслова, али небројено пута више оних које је уредио. Био је инспирација многима, па су о његовој књижевности писали Милош Јевтић, Дејан Вукићевић, Јасмина Милашиновић, Александра Жежељ Коцић, Александра Грозданић и други.

Овом приликом Лакићевић је од Смотре уметности „Мермери звуци” добио повељу која није само знак учешћа, већ и део живе традиције која седму деценију повезује уметнике и град подно Букуље.