„Јање / Кокош / Орао” у Битеф театру

Београдска премијера једне од највећих регионалних копродукција, трилогије „Јање / Кокош / Орао” која на различите начине приказује аспекте постконфликтних друштава са циљем да публика у целом региону преиспита однос према заједничкој историји, биће изведена вечерас у 19 часова на сцени Битеф театра.

Реч је о заједничкој трилогији Интернационалног театарског фестивала МЕСС, Битеф театра и Загребачког казалишта младих, насталој као плод сарадње на пројекту „Столеће једне породице” које финансира Европска унија кроз програм „Сарајево 2014” и Министарства културе и информисања Републике Србије, односно, Програм за обележавање 100-годишњице од Првог светског рата.

Свој сценски пут ова трилогија, која окупља бројну ауторску екипу, а коју потписују три младе редитељке из Загреба, Сарајева и Београда: „Јање” Анице Томић, „Кокош” Селме Спахић и „Орао” Ане Томовић, започела је у Сарајеву 5. и 6. децембра 2014. године у тамошњем Сарајевском ратном театру. После вечерашње београдске, следи загребачка премијера 23. јануара на сцени у ЗКМ-у. Од фебруара до априла заказана су гостовања по Босни и Херцеговини.

Представа „Јање” посвећена је Загребачком казалишту младих, тачније истоименој малој дворани „Мишко Поланец” и тренутку у времену које службена историја обележава као једно од највећих крвопролића у историји ратова који је заувек променио слику Европе, не само територијално, већ и духовно. Рад на њој кренуо је од питања шта се 1914. године налазило на простору данашњег ЗКМ-а.

– Мислим да је пројекат успео зато што су моје колегинице, а сада и пријатељице Селма Спахић и Ана Томовић са својим сарадницима приступиле послу из индивидуалне перспективе онога што нама данас значи та 1914. година. Нико се ту не игра са великим темама, историјским информацијама или чињеницама, него покушавамо све преиспитати кроз индивидуалну историју, а као последица тога рађају се и те велике историје. Оно што је мање познато, јесте да је Први светски рат на неки начин значи и почетак феминизма. Како су мушкарци одлазили у рат, кући су остајале жене које су преузимале све послове – каже Аница Томић.

Трилогија „Јање / Кокош / Орао” за сарајевски редитељку Селму Спахић је значајна јер представља размену искустава, као животних, тако и уметничких.

– Мени су можда највеће богатство те бројне сесије које смо Аница Томић, Ана Томовић и ја имале заједно, расправљајући о томе како и чиме ћемо се бавити. Што се тиче представе „Кокош”, која је, заправо , други део трилогије, а бави се једном вечери усред рата у животу породице коју чине бака и двојица браће близанаца и у њихов живот те вечери потпуно непозван улази непријатељски војник. Заправо, представа је настала на основу импровизација, по мотивима „Велике бележнице” Агате Кристи, преузели смо почетну ситуацију и развијали је кроз импровизације пропитујући шта је то што нас занима о рату данас, и које је то етичко сивило у које нас рат доводи да заправо не знамо ни сами шта је добро, шта је зло, шта исправно, а шта погрешно. Бавили смо питањима која нису пријатна, а то је: шта је са себичношћу у рату, шта је са инстинктом за преживљавање због којег се чине ствари које у нормалним условима никада не бисте урадили. Та спознаја је јако болна – каже Селма Спахић.

Трећи и последњи део трилогија „Орао” београдска редитељка Ана Томовић радила је са посебним сензибилитетом. – Сваки део трилогије говори својим гласом, на другачији начин о оном што је витално из неке теме која нам је задата, а тиче се Првог светског рата. Нас је занимало постратно време и моменат када се војник враћа из рата и шта се са њим дешава. У представи „Орао” се прича о младом човеку који се из рата вратио као богаљ и који ни у својој средини, чак ни у својој породици више не наилази ни на какву подршку. Сви осећају нелагоду поводом њега и сви гледају како да га маргинализују. Он се бори да очува нормалан живот што му не полази за руком. Овде се најбоље прати однос између економије и љубави, а говори да чак и ти породични, љубавни односи у великој мери зависе од новца – прича Ана Томовић.