Отац политичког трилера

Италија је у жалости. Европски и светски филм је у жалости. Овај је свет протеклог викенда у својој 93. години напустио легендарни италијански редитељ Франческо Рози.

Као једна од средишњих фигура постнеореализма италијанског филма (уз Пјера Паола Пазолинија и браћу Тавијани), Рози је био и зачетник политичког трилера у европској кинематографији, директан узор Кости Гаврасу, Френсису Форду Кополи, Мартину Скорсезеу и Оливеру Стоуну, који су његове истраживачке филмове о корупцији и криминалу сматрали „обавезном литературом”.

Франческо Рози је светску публику и критику освојио још 1962. године са филмом „Салваторе Ђулијано” (о сицилијанском гангстеру) за који је освојио берлинског „Златног медведа”, а своју славу потврдио већ 1963. филмом „Руке над градом” освојивши венецијанског „Златног лава” и „Случајем Матеи” за који је 1972. освојио и канску „Златну палму”. Берлин му је 2008. уручио „Златну камеру” за животно дело, а Венеција му се 2012. одужила „Златним лавом” за свеукупну каријеру и изузетан допринос историји светског филма.

Овај Наполитанац родом (1922. у породици средњег грађанског слоја) заволео је филм уз оца страственог љубитеља седме уметности, који је синовљеву будућност ипак видео у сигурности правних послова. Франческов сан о уписивању на чувени Чентро спериментале у Риму, распршио је и Други светски рат после којег се бавио позориштем и радијем, а и уз мало среће и филмом и то као асистент режије славном Висконтију у тренуцима када је на Сицилији сниман филм „Земља се тресе”.

Сва та стечена знања на веома занимљив и суверен начин употребио је стварајући филм „Салваторе Ђулијано”, који се сматра прекретницом у историји филма. У њој Рози заузима значајно место као аутор филмова у којима су укључена истраживања политичких случајева и односи између харизматичних индивидуалаца, криминалних организација, корпорација и државе, због чега гледаоци постављају више питања него што добијају одговора.

Управо то и јесте главно обележје Розијевих филмова. „Питања која филмови отварају и постављају морају да наставе да живе и по завршетку филма. Зато сам већ после првих неколико филмова и престао да стављам реч крај. Мислим да филм не треба да се заврши већ да настави да расте у нама”, говорио је својевремено овај провокативни аутор, са вером у могућност постојања грађанског филма који треба активно да утиче на друштвене и политичке процесе.

„Верујем да кроз ангажоване филмове ( што је узгред буди речено етикета коју баш пуно и не љубим), што покушавају да се што више срећу са истином и правим вредностима живота, може можда успети у преношењу хитности поштовања људског достојанства. Много пута је поштовање људског достојанства важније од поштовања самог људског живота.” Тако је својевремено на 50. Канском фестивалу (1997) говорио Рози, представљајући тада свој последњи филм „Примирје” рађен према истинитим сећањима Прима Левија (некадашњег заточеника логора Аушвиц), у којем су главне улоге тумачили Џон Тортуро и Раде Шербеџија.

Иако се у каснијем периоду стваралаштва све више окретао ка књижевности и опери (режирао је филмску верзију „Кармен” са Пласидом Домингом), Рози никада није одустао од истраживања стварности и труда да разуме друштво и свет у којем живи. „Филм је уметнички израз, али је једна од његових најважнијих функција да документује историјски тренутак у којем живимо”, говорио је и по томе ће остати заувек запамћен.

До последњих тренутака живота уз Франческа Розија била је његова ћерка, глумица Каролина Рози. На комеморацији у Риму од њега су се опростили многи дугогодишњи пријатељи, међу којима и редитељ Франко Зафирели, као и следбеници попут Паола Сорентина који је изјавио да је Рози „један од ретких редитеља који су били способни да стварају светове инвенцијом метода и стилова”. Великом филмском истражитељу предстојећи 65. Берлински фестивал ће у фебруару приредити омаж, уз пројекцију његовог филма „Људи против”.