Насушно није непресушно

Узроци су многобројни, али је резултат недвосмислен: нафта, основни енергетски погон светске економије и сировина број један данашње цивилизације, поново остварује ценовне рекорде. Ове недеље коштала је чак 78,40 долара за барел. А подсетимо се: 2003. максимална цена барела била је 29 долара, да би 2004. скочила на 38, онда смо 2005. још веровали да је цена од 54,50 долара само привремено претеривање, да би смо се прошле године навикли на цену од 65 долара, а сада били помирени са чињеницом да ће барел коштати и 80 долара.

У објашњењима из поузданих извора, попут "Фајненшел тајмса", може се прочитати да је овог месеца цена скочила за седам долара као резултат "комбинације застоја у рафинеријама, јаке потражње и ниже производње у земљама ОПЕК-а". Овоме се додаје и да нафту поскупљују и импресивне количине спекулативног новца на овом тржишту. Како год било, тренд пораста цена све је постојанији.

Глобална економија је додуше у успону, што подразумева већу потражњу нафте, отприлике за око два одсто годишње. Понуда је само пре три године, у 2004-ој, порасла за 4,1 одсто, да би већ следеће, са растом од само 1,25 одсто, престала да прати тражњу. Прошле године, раст понуде износио је само пола процента.

Од 51 земље која испумпавају сирову нафту, у њих 27 је прошле године производња смањена. То је повод за обнову дебате о "врху нафте": моменту када ће њена експлоатација достићи максимум, а онда почети да незаустављиво опада. Ако тај моменат нисмо још достигли, онда би смо могли да му будемо веома близу. Песимисти већ тврде да свет никад више неће моћи да испумпава више него што то чини сада. Истина, и неке раније прогнозе о крају нафтне ере су се показале преурањеним, па би то могао да буде случај и сада. Оптимисти, наиме, тврде да је нафте на планети још у обиљу, проблем је једино у томе што постојеће технологије не омогућавају да се до ње дође. А технологије стално напредују…

Шта је, дакле, реалност, осим већ познате чињенице да је нафта најскупља до сада? Два извештаја која су, стицајем околности, готово истовремено објавиле две институције чији је ауторитет неспоран, дала су слику која у исто време и смирује и забрињава.

Међународна егенција за енергију (International Energy Agency – IEA), у свом Средњорочном извештају о тржишту нафте поручује да ће прилике "у следећих пет година бити изузетно тешке". Цене нафте у овом периоду биће веома високе, због околности слабог долара, повећаних геополитичких ризика, и сталних брига да је производња изван ОПЕК-а достигла максимум.

ОПЕК је у јуну смањио производњу на 30,2 милиона барела дневно, што је најниже од јуна 2004, а за милион барела је мања у односу на прошлу годину. Нафтни картел то чини да би компензовао слаб долар и због уверења да би повећање производње повећало залихе, а онда и оборило цене (што се већ дешавало). ИЕА, коју су, као независан институт основале западне земље и Јапан за време нафтне кризе још 1974, предвиђа да ће резервни капацитети ОПЕК-а бити на минимуму већ 2012. године. Закључак је да ће у међувремену из нових извора морати да се надокнађује чак 3,2 милиона барела дневно – да се задовољи тражња.

Други извештај је сачинио Национални петролејски савет (National Petroleum Council – NPC), који је као саветодавно тело америчке администрације основан још 1946. године. Његов најновији извештај – студија на 476 страна с насловом  "Суочавање са непријатним истинама о енергији" – потписују два човека упућена у материју: бивши председник Ексона и садашњи челник Шеврона, а резултат је двогодишњег рада око 350 експерата.

НПЦ не констатује да је нафта исцрпљена: у прогнози која се односи на следећих 25 година каже се да она остаје примарни енергент, али да су ипак неопходне радикалне мере за смањење њене потрошње, попут драматичног повећања горивне економичности транспорта, али и огромне инвестиције за истраживања и експлоатацију нових налазишта.

Уз то следи и упозорење из угла америчких интереса: да ће ризици енергетске безбедности бити повећани "у свету у којем ће амерички утицај вероватно опадати док се економска моћ сели ка другим нацијама".

Ту се помиње и растући "енергетски национализам" (77 одсто светских резерви је у рукама национални нафтних компанија), а с обзиром на постојеће геополитичке реалности, не може се очекивати да ће бити страних инвеститора у Ирану, Ираку или Венецуели. Русија је већ велики добитник у глобалној енергетској клацкалици, показујући како нафта и гас могу да буду ефикасно дипломатско оружје.

Из свега је неспоран само један закључак: нафта насушна није непресушна. Сви са тиме морају да се суоче одмах и да на скупу енергију рачунају у деценијама које ће доћи.