Nasušno nije nepresušno

Uzroci su mnogobrojni, ali je rezultat nedvosmislen: nafta, osnovni energetski pogon svetske ekonomije i sirovina broj jedan današnje civilizacije, ponovo ostvaruje cenovne rekorde. Ove nedelje koštala je čak 78,40 dolara za barel. A podsetimo se: 2003. maksimalna cena barela bila je 29 dolara, da bi 2004. skočila na 38, onda smo 2005. još verovali da je cena od 54,50 dolara samo privremeno preterivanje, da bi smo se prošle godine navikli na cenu od 65 dolara, a sada bili pomireni sa činjenicom da će barel koštati i 80 dolara.

U objašnjenjima iz pouzdanih izvora, poput "Fajnenšel tajmsa", može se pročitati da je ovog meseca cena skočila za sedam dolara kao rezultat "kombinacije zastoja u rafinerijama, jake potražnje i niže proizvodnje u zemljama OPEK-a". Ovome se dodaje i da naftu poskupljuju i impresivne količine spekulativnog novca na ovom tržištu. Kako god bilo, trend porasta cena sve je postojaniji.

Globalna ekonomija je doduše u usponu, što podrazumeva veću potražnju nafte, otprilike za oko dva odsto godišnje. Ponuda je samo pre tri godine, u 2004-oj, porasla za 4,1 odsto, da bi već sledeće, sa rastom od samo 1,25 odsto, prestala da prati tražnju. Prošle godine, rast ponude iznosio je samo pola procenta.

Od 51 zemlje koja ispumpavaju sirovu naftu, u njih 27 je prošle godine proizvodnja smanjena. To je povod za obnovu debate o "vrhu nafte": momentu kada će njena eksploatacija dostići maksimum, a onda početi da nezaustavljivo opada. Ako taj momenat nismo još dostigli, onda bi smo mogli da mu budemo veoma blizu. Pesimisti već tvrde da svet nikad više neće moći da ispumpava više nego što to čini sada. Istina, i neke ranije prognoze o kraju naftne ere su se pokazale preuranjenim, pa bi to mogao da bude slučaj i sada. Optimisti, naime, tvrde da je nafte na planeti još u obilju, problem je jedino u tome što postojeće tehnologije ne omogućavaju da se do nje dođe. A tehnologije stalno napreduju…

Šta je, dakle, realnost, osim već poznate činjenice da je nafta najskuplja do sada? Dva izveštaja koja su, sticajem okolnosti, gotovo istovremeno objavile dve institucije čiji je autoritet nesporan, dala su sliku koja u isto vreme i smiruje i zabrinjava.

Međunarodna egencija za energiju (International Energy Agency – IEA), u svom Srednjoročnom izveštaju o tržištu nafte poručuje da će prilike "u sledećih pet godina biti izuzetno teške". Cene nafte u ovom periodu biće veoma visoke, zbog okolnosti slabog dolara, povećanih geopolitičkih rizika, i stalnih briga da je proizvodnja izvan OPEK-a dostigla maksimum.

OPEK je u junu smanjio proizvodnju na 30,2 miliona barela dnevno, što je najniže od juna 2004, a za milion barela je manja u odnosu na prošlu godinu. Naftni kartel to čini da bi kompenzovao slab dolar i zbog uverenja da bi povećanje proizvodnje povećalo zalihe, a onda i oborilo cene (što se već dešavalo). IEA, koju su, kao nezavisan institut osnovale zapadne zemlje i Japan za vreme naftne krize još 1974, predviđa da će rezervni kapaciteti OPEK-a biti na minimumu već 2012. godine. Zaključak je da će u međuvremenu iz novih izvora morati da se nadoknađuje čak 3,2 miliona barela dnevno – da se zadovolji tražnja.

Drugi izveštaj je sačinio Nacionalni petrolejski savet (National Petroleum Council – NPC), koji je kao savetodavno telo američke administracije osnovan još 1946. godine. Njegov najnoviji izveštaj – studija na 476 strana s naslovom  "Suočavanje sa neprijatnim istinama o energiji" – potpisuju dva čoveka upućena u materiju: bivši predsednik Eksona i sadašnji čelnik Ševrona, a rezultat je dvogodišnjeg rada oko 350 eksperata.

NPC ne konstatuje da je nafta iscrpljena: u prognozi koja se odnosi na sledećih 25 godina kaže se da ona ostaje primarni energent, ali da su ipak neophodne radikalne mere za smanjenje njene potrošnje, poput dramatičnog povećanja gorivne ekonomičnosti transporta, ali i ogromne investicije za istraživanja i eksploataciju novih nalazišta.

Uz to sledi i upozorenje iz ugla američkih interesa: da će rizici energetske bezbednosti biti povećani "u svetu u kojem će američki uticaj verovatno opadati dok se ekonomska moć seli ka drugim nacijama".

Tu se pominje i rastući "energetski nacionalizam" (77 odsto svetskih rezervi je u rukama nacionalni naftnih kompanija), a s obzirom na postojeće geopolitičke realnosti, ne može se očekivati da će biti stranih investitora u Iranu, Iraku ili Venecueli. Rusija je već veliki dobitnik u globalnoj energetskoj klackalici, pokazujući kako nafta i gas mogu da budu efikasno diplomatsko oružje.

Iz svega je nesporan samo jedan zaključak: nafta nasušna nije nepresušna. Svi sa time moraju da se suoče odmah i da na skupu energiju računaju u decenijama koje će doći.