Биће доктор за оперу

Наташа Јовић Тривић је „превише нормална” да би се о њој у данашње време писало у новинама. Рецимо: не разводи се, а није се ни потукла бар са једном колегиницом, далеко било. Напротив, о њима говори све најлепше и ни са ким није у свађи. Воли да послује по кухињи и, рецимо, за Нову годину је увијала сарме и кувала их у земљаном лонцу, а онда испекла проју и за заслађивање – баклаве. После сваке оперске представе у Народном позоришту жури кући и најлепше се осећа када зна да су ту супруг Давор и ћерка Матеја. Тврди да њен мецосопран добро звучи под условом да се добро наспава и рано оде у кревет, ако нема стресове и редовно пева и без чувених пресних јаја које никада није ни помислила да гута, јер то, вели, спада у бајке и легенде о великим певачима од сто година.

– За мене су реклама и маркетинг само оно што се догађа када се завеса подигне. Свој живот чувам са стране, а оно што радим сматрам послом попут других. Ако га обављате професионално и како треба – биће све у реду – тако говори Наташа Јовић Тривић, првакиња Опере Народног позоришта у Београду. И давно је раскрстила са тим да ће у већини листова који се данас налазе у киосцима пре завршити вест да је „синоћ у првом реду седела фолк певачица, некада звезда Вучелићеве телевизије, сада добра пријатељица уметника који је те вечери певао у опери...” него да је неко обележио на сцени две деценије уметничког рада.

Могли бисмо и више да има пара

Њој се крајем децембра „догодило” ово друго. Била је Ацучена у Вердијевом „Трубадуру” и, како то критичари воле да кажу, својим раскошним гласом одушевила је публику која је на крају представе, заједно са колегама из ансамбла, узвратила бурним аплаузом. У сали су са правим љубитељима опере седели и њени ближњи (за фолк певачице не знамо, али сумњамо јер нигде ништа не прочитасмо! – прим. наша). Питати уметницу, после много отпеваних рола, зашто баш први комад чувеног композитора, и то онај у којем је мецосопран глас број један, није баш много паметно – јер када ће, ако не за јубилеј. Ипак Наташа нас накратко враћа у неке прошле дане.

– Била сам премлада када сам певала Ацучену први пут и свих ових година се некако нисам осећала сасвим слободно у тој улози. Иако сам имала лепе наступе и успех у Софији, Букурешту и код нас, била сам незадовољна и стално сам тражила „оно нешто” што ми недостаје. Тек прошле сезоне сам осетила зрелост. Било ми је симболично да са том улогом обележим јубилеј на који гледам као на осврт на досадашњи и смерницу за будући рад. Веома сам задовољна што сам ишла кроз каријеру постепено, сигурно, без великих трзавица и у сталној узлазној путањи. Због публике сам ту где јесам. Од самог почетка певам за публику, искрено и несебично се дајем, а то публика зна, осећа и враћа ми стоструко више – као да подвлачи црту наша саговорница.

Не примећује Наташа неке помаке у смислу подршке онима који у Народном позоришту раде. Могли би певачи, диригенти и музичари много више...

– Из буџета добијамо мало, а све се врти око пара. Једна-две премијере у сезони нису ништа, немамо своју кућу иако би Опера и Балет морали да се одвоје од Драме. Све наше представе су пуне, карте распродате месец дана унапред, али шта вреди када имамо једну или две представе недељно, највише пет до осам месечно. Публици недовољно, ансамблу такође. Солисти опере су запостављени, не можемо сви да се измењамо. Гостовања такође нема, ограничени смо новцем. Ево, у децембру смо били у Крајови, у тамошњој филхармонији, али знате шта значи када пође читав ансамбл, трошкови бивају огромни, а о оним ранијим гостовањима по Србији можемо само да причамо – анализира Наташа Јовић Тривић стање у својој средини.

– Стално помињем да бисмо могли сјајно да представљамо нашу земљу јер уметници и спортисти су увек најбољи амбасадори. Имамо велики потенцијал у Опери, и солисте и оркестар, и, што је најважније, сви се увек радујемо новим пројектима. Ево, сада спремамо „Меланхоличне снове грофа Саве Владиславића” Свете Божића за почетак фебруара и до краја сезоне планиран је повратак „Отела” – и то је све – најављује првакиња Опере.

Примећује да је неким представама неопходно генерално сређивање, док „Адријани Лекуврер”, у којој и она пева, недостаје сценографија за један чин јер је изгорела у пожару, а за нову пара нема, па до даљег неће бити ни њене кнегиње де Бујон.

– То је наша реалност– каже.

„Затрпава” се обавезама

Иако је представа мало, Наташа свакодневно има двосатне пробе, мада пева и код куће често, каже да може „јер има добре комшије” и гледа на сат, али као драмски мецосопран са распоном од непуне три октаве свакако „помера ролетне”, процењујемо. Она се смеје и признаје:

– Волела бих да постигнем још тај један степен, да се играм...

Наташа каже да себе сама „затрпава” другим обавезама. Пробе су свакодневне – као што спортисти истрчавају километре по програму. Оперском певачу распоред диктира у позоришту да ли ће радити индивидуално са корепетитором, или са диригентом ако се припрема нова или обнавља стара опера. Премијера подразумева бар један месец припрема – објашњава наша саговорница.

Наравно, знатижеља нас вуче ка оном поменутом „затрпавању обавезама”. Наташа Јовић Тривић је, каже, ове године уписала докторске студије на Факултету музичке уметности, ментор јој је примадона Радмила Бакочевић.

– Сматрам да је непрестано образовање изузетно важно за напредак у професији и у животу. Иначе током студија госпођа Бакочевић ми је била професор, касније ментор током магистрирања и ево опет сам код ње. Њена огромна каријера које, чини се, наша средина још увек није довољно свесна, фантастичан је путоказ како би уметник требало да непрестано гради себе. Од самог почетка је поштовала моју личност и независност, па и кад сам избегавала часове да бих сама пронашла решење, она је то разумела и стрпљиво чекала да се „дозовем памети”. Никада није била нервозна у раду и увек је имала безгранично времена кад ми је требало, јер је била и остала велика, прошла је кроз разне ситуације и има разумевања за свакога. Међу многим саветима, на којима сам јој бескрајно захвална, морам да издвојим да ме је научила да будем чврсто на земљи и увек самокритична. Успех лако може да пољуља младог човека, а то води ка стагнацији и неминовном пропадању – открива нам Наташа Јовић зашто је заправо у протекле две деценије била таква каква јесте. Превише нормална, како рекосмо, мада се често преиспитивала да ли је добро што никоме не подилази зарад популарности, да ли би требало да је буде више у штампи и на телевизији, да се истиче ван сцене и увек закључивала: нека, нека, боље је не излазити из оквира уметности и културе.

– Не подносим (зло)употребу популарности због личне промоције. Звали су ме у емисије за циљну групу која не долази у Оперу и нисам отишла. Што да губим своје време, а и новинарима трошим улудо минутажу? – искрена је оперска уметница.

– А шта бих желела а још нисам отпевала? Толико предивне музике и сјајних улога има у мецосопранском репертоару, да не верујем ни да ћу све стићи да отпевам. Сан ми је да радим Далилу, али многе своје жеље сам испунила на концертима којих је било доста. Имам идеју да направимо концерт оперских дуета, причала сам пре два-три дана са колегиницама, али опет је искрсао финансијски проблем. Немамо одговор на питање ко ће платити салу, да ли ће оркестар свирати без хонорара, могу ли карте бити бесплатне, и на крају увек добијемо негативан одговор на питање да ли ће неко спонзорисати оперу.

Да Београђани воле наступе оперских уметника потврђује и Новогодишњи концерт Београдске опере који је и овог 13. јануара напунио салу Народног позоришта, а карте за њега продате још почетком децембра чим су пуштене у продају. Тако је увек од 1995. када је био одржан први пут, а Наташа је певала сама арију Далиле, а онда и дует из „Аиде” са Аном Рупчић као најаву враћања те опере на сцену.

И... Ништа, чим су утихнули аплаузи и спустила се завеса, мало се задржала са колегама на коктелу и пожурила кући као и увек.

-----------------------------------------------------------

Почела у студију...

У националном театру почела је као члан Оперског студија 24. децембра 1994. године улогом Треће даме у Моцартовој „Чаробној фрули”. Сања Лазић и Јасмина Трумбеташ су биле оне друге две даме. Касније, 1997, прво је добила похвалу Народног позоришта за улогу Сметонe у опери „Ана Болена” Гаетана Доницетија, а одмах потом и стални ангажман. Онда су се на матичној сцени ређале њене улоге: Олга („Евгеније Оњегин”), Фенена („Набуко”), Мадалена („Риголето”), Шарлота („Вертер”), Амнерис („Аида”), Кармен („Кармен”), Улрика („Бал под маскама”), Сузуки („Мадам Батерфлај”), Кнегиња де Бујон („Адријана Лекуврер”)...

-----------------------------------------------------------

Сада би да докторира

– На докторским студијама најмање има опере и певања. Један од предмета ми је и техника писања научног рада, потом примењена естетика, што је за мене врло занимљиво и ново. На неки начин сажимам праксу у теорију, проверавам да ли је све оно што сам прошла имало смисла радити. Камерна музика је, такође, занимљив предмет. Имам утисак да смо се ушушкали у самодовољности, а није на одмет гледање са друге стране, мало критичкији однос. У другој години студија изабраћу тему из уметности, а када све завршим, напишем, положим и одбраним морам да одржим концерт, да буде као круна свега. За теоретске предмете имаћу посебног коментора, а са музикологом или историчарем ћу сарађивати током писања тезе. Шта ће ми то? У перспективи желела бих да будем педагог, да помогнем у осавремењивању опере. Пазите, не мислим на комерцијализацију него на подизање опере за уметности на виши ниво. Моје колегинице Софија Пижурица и Ана Зорана Брајевић би требало ускоро да докторирају, биће то добро за Оперу и Народно позориште – уверена је Наташа.

-----------------------------------------------------------

Имала срећу са професорима

Дипломирала је, а потом и магистрирали на ФМУ у Београду, у класи професора Радмиле Бакочевић. Шта је Наташу усмерило ка музици?

– Музику сам учила одмалена и просто се подразумевало да то наставим. Рођена сам и живела у центру Бањалуке, отац је фантастично певао, иако се бавио нечим сасвим другим као комерцијалиста, а мама је била медицинска сестра. Кућа увек пуна родбине и пријатеља, славили смо често нешто, мада, а и док смо се возили у колима – песма се подразумевала. Имам и старијег брата Владимира, он је сада успешан психијатар и психотерапеут. Обично сам долазила код маме и молила је „да ме наговори да певам” – сећа се Наташа својих почетака.

– Имала сам срећу са професорима. Са шест година сам почела да свирам клавир и мојој наставници Мирјани сам била први ђак још док је била студент. Научила ме је да волим музику, водила на концерте. У средњој школи сам уписала теорију и клавир, али на теорији је био неопходан још један инструмент. Одабрала сам певање уместо другог инструмента и срела се са професорком Звездом Ничевском, Македонком која ме је научила да волим оперу, водила у Загреб на представе. Тамо ме је чула Ружа Поспиш Балдани и хтела је да ме прими у класу, али када сам 1992. хтела да упишем академију почињао је рат, позвала сам професорку Бакочевић у Београду... – и тако је живот довео једног мецосопрана у наш главни град.

– Током учења и каријере могла да радим са великим мајсторима и зналцима. Поред моје професорке, морам да истакнем рад са маестром Младеном Јагуштом, са којим сам много певала вокално-инструменталну музику. Од њега сам научила колико је важно детаљно радити на свему и бити „немилосрдан” у раду – додаје.

-----------------------------------------------------------

Породица

Наташин супруг Давор је професор географије у Другој економској школи, заједно су дошли из Бањалуке у Београд, тада као момак и девојка. Имају тринаестогодишњу школарку Матеју, која се бави каратеом, а лута у избору занимања од неурохирурга до глумице. Једно друго су подржавали и усмеравали кроз све тешке ратне тренутке које су прошли јер се Наташа укрцала у последњи авион који је полетео пре затварања коридора, уверена да ће се чим положи пријемни вратити кући. Следећа четири месеца није могла да чује глас родитеља, а од свих стресова они су умрли врло млади одмах после 2000. године, једно за другим.