Кад путари пресељавају роде

Роде су на сигурном, а путари су наставили посао. Сеоба једног гнезда пред крај прошле године сигурно је пример који би могао бити поучан. Представници Завода за заштиту природе Србије и „Коридора Србије”су, како се то каже, изместили гнездо беле роде, тако да је могло бити настављено трасирање пута без угрожавања живота ове заштићене врсте птица. Сви који трезвено размишљају одмахнуће руком и рећи: „Зар заштита природе и потребе савременог човека не би требало би да иду руку под руку?” Тако је, али то није увек изводљиво. Ипак, роде су имале срећу.

– Акција је покренута у јулу 2014. године када се инвеститор на изградњи аутопута Е-75 „Коридори Србије”, деонице Владичин Хан – Доњи Нерадовац, обратио за помоћ у вези с измештањем гнезда беле роде које настањује и „колонија” шпанских врабаца, на стубу далековода високом 18 метара који се нашао на траси пута – каже Горан Секулић, помоћник директора у Завода за заштиту природе Србије, и додаје да су заједно са представницима инвеститора и надзорне службе направили план за безбедно премештање гнезда тек пошто га роде и врапци напусте.

Тако је за селидбу на најпогоднију локацију сто метара даље од првобитне, на стубу висине 25 метара, одређен 25. децембар. Премештено гнездо је било импозантних димензија, пречника 2,40 метара, висине 80 центиметара и старости око 30 година, бар по тврдњи мештана који памте када су се птице доселиле међу њих.

– Стручњаци Завода ће пратити даље коришћење гнезда и реаговање његових станара на нову локацију. Очекујемо да ће роде и шпански врапци прихватити ново место и на пролеће се ту поново уселити – нада се наш саговорник.

Зашто је било важно сачувати гнездо? Бела рода, иначе позната по гнежђењу у људским насељима, на зградама, електричним стубовима и сличним објектимазаштићена је на националном и међународном нивоу као и шпански врабац. Храни се инсектима, гмизавцима, водоземцима, ситним сисарима... Угрожена је услед нестајања повољних влажних и травнатих станишта, а често страда од судара са електричним водовима или током сеобе.

Шпански врабац се гнезда гради у шупљинама у зградама или другим сличним местима, у гнездима крупних птица попут рода и орлова, у жбуњу и на дрвећу. Често формира колоније. Храни се претежно семењем биљака, инсектима и њиховим ларвама.

Кад већ помињемо „Коридоре Србије”, не можемо да се не присетимо и старог храста у Савинцу код Горњег Милановца, који се „испречио на путу” и подигао јавност на ноге. Није ту била у питању ни старост, јер се на крају нагађало колико има лета, па је распон био између 200 и 800 година, а није био уврштен ни међу законом заштићено дрвеће, али јесте постао симбол борбе за заштиту природе. По речима стручњака, велико је питање да ли ће преживети зиму (проверићемо то с пролећа), али је сигурно да ће пројектанти убудуће приликом пројектовања траса путева сигурно водити више рачуна о томе шта се сада налази на терену.

Када човек велике природне целине подели на мање изградњом путева, канала, грађевина, један од начина да се ублаже последице дељења, бар по животињски свет, јесте прављење мостова или тунела којима срна може да дође до свог ланета које је остало с друге странесаобраћајнице. Нажалост, засад су мостови за животиње ретки, јер су – скупи!

Зелени киловати

Све више се прича о „зеленој енергији”, која подразумева коришћење ветра, воде и сунца, која, ма колико деловала примамљиво, нијебезопасна по живи свет на планети. Узнемирујућа је била вест да више од 570.000 птица сваке године страда у САД на фармама ветрењача (ветроелектране) објављена у билтену Друштва за заштиту природе (Wildlife Society Bulletin).

Стручњаци по Европи и САД истражују све негативне утицаје ветрењача на човека, али када је реч о појединим врстама птица, последице по њих су често фаталне.

Поборници ветрењача признају:„Ветротурбине убијају птице. Птице и шишмиши могу да ударе у торњеве или да буду ухваћени у брзу промену притиска иза елисе турбине која се врти. Али зар птице не страдају и од телефонских стубова, авиона, антена, равних стаклених прозора, далековода?”

Код нас још нема ветротурбина, али се увелико ради неколико студија о процени утицаја на животну средину ветроелектрана.

– Бука од њиховог окретања је несносна и за човека. Зато истраживање мора да обухвати шире подручје, а не само ужу локацију на којој се планира изградња ветропарка. Законом о заштити природе њихова изградња забрањена је на заштићеним подручјима, у зонама заштите првог и другог степена, као и на влажним стаништима и путевимамиграције птица и слепих мишева – кажеМилош Радаковић, орнитолог из ЗЗПС.
Зато инвеститори за изградњу ветропаркова који производе електричну енергију у Србији морају претходно годину дана да броје птице и слепе мишеве како би били сигурни да им изградњом не угрожавају станишта или миграциони пут.

– На основу тих података ради се студија о процени утицаја и, уколико се испостави да на тој локацији живе нека угрожена врста или да баш тим ваздушним простором пролазе птице селице, ветрогенератори морају да се изместе на другу безбеднију локацију којих има у јужном Банату, јужном Подунављу и подручју око Неготинске Крајине – наводи Радаковић.

Значи да Србија не мора да улети у исту замку као земље Европске уније или САД. Правилним одабиром локације и применом савременијих техничких решења, које јесу скупље, али су мање опасне по животну средину, тачније мање бучне, са сензорима који региструју наилазак птица и заустављају пропелере, нећемо доћи у ситуацију да „преплатимо” добијене киловате рачунајући и штету по птице.

Брана може да буде и корисна

Пијаћа вода и електрична енергија су егзистенцијалне потребе.

– Водни ресурс је итекако важан у многим погледима, од најбитнијег, као извор пијаће воде, до, по свој прилици, најмање битног – животног станишта водених организама – примећује професор др Предраг Симоновић и додаје:

– Често се изградња мини-електрана на малим планинским водотоцима оправдава као оптимално решење којим би се помирили и опстанак воденог живог света и производња струје. При том, прави се поређење са воденицама поточарама и њиховим водозахватима, којима је вода одвођена јазовима до воденичних точкова. Иако наизглед ово поређење делује на поборнике очувања природе уверљиво и умирујуће, постојевелике разлике између решења која су примењивана код скретања воде у воденичне јазове у старим временима и оних која се користе данас. Режим рада воденицапоточара током године био је такав да је увек остајало воде и за реку, рибе и друге животиње у њој. Поточаре су прављене тако да је њихов точак увек било могуће „потерати” само малим делом воде реке и није се дешавало да и у сушним периодима оне буду разлог престанка тока реке. Данас се мини-електране пројектују и праве само номинално (на папиру) тако да остављају „биолошки минимум” за животиње које живе у води, а у стварности се граде тако да могу да повуку много више воде и скрену ка турбинама амбициозно пројектоване снаге за водотоке на којима су предвиђене да раде (и одсуству контроле то и чине често).

– Питам се да ли су такав приступ, намера и опредељење заиста оправдани са становишта водених живих организама који ће бити највише погођени таквим захватима – речи су професора Симоновића. Он наставља:

– Ипак, колико год да ствари делују црно, то не мора да обавезно буде тако ако се промисли како да се са најважнијим циљем, профитом, повежу и „интереси” природе. За то постоје одлични примери и искуства широм света, које само треба применити и код нас. Уместо да се електранама уништавају крхка и осетљива станишта планинских речица и потока, требало би размислити о томе да се то ради на онимводама где ће се направити таква техничка решења која ће поред производње струје побољшати и квалитет воде низводно од брана и акумулација и донети поновни процват живом свету у води.

Да ли је и то могуће?

– Захватањем хладне воде из дубина акумулације и испуштањем кроз турбине у низводне делове река, многе од некада загађених и прегрејаних река поново су постале хладне и у њима су се населиле, или су их људи населили пастрмске врсте риба и других врста живих организама (водени инсекти, рачићи, шкољке и пужеви и др.) који у таквим стаништима живе. Тиме је делимично надокнађена штета причињена изградњом акумулација. Код нас, Нишава низводно од Пирота после настанка Завојског језера и изградње хидроелектране постала је таква река, а и Дрина низводно од акумулације Перућац има поправљен квалитет воде.

И опет оно „али”. Не постоји једансвеопшти рецепт како то треба да буде урађено и где може да буде урађено – наглашава професор.

Једно од решења приликом подизања брана јесу рибље стазе.

– Код мањих висинских акумулација, врста која је најугроженија променом типа станишта јесте поточна пастрмка и још више него код младице, њена угроженост проистиче из њене несклоности да користи рибље стазе, па њихова изградња не представља задовољавајуће решење за ову врсту. С обзиром на то да у Србији у планинским пределима постоји мноштво посебних, ексклузивних варијанти пастрмки, од којих неких нема нигде другде у свету, њихово уништење изградњом електрана на рекама у којима оне живе било би ненадокнадиво – појашњава професор др Предраг Симоновић.

Почетком прошле године, међународне организације „Еуронатур” и „Ривервоч” указале су на опасност по реке и живи свет у њима од изградње средњих и великих хидроелектрана.

– Била би штета да земље Балкана понове грешке ЕУ од пре неколико деценија, а онда да их исправљају – рекао је тада генерални директор „Ривервоча” Урлих Ајхелман.

Према класификацији ЕУ, већина река Балкану је сврстана у прве три од укупно пет класа, што значи да им је природно стање у великој мери очувано. Чак трећина река је у првој класи, природно очуваних. Док половина токова припада другој и трећој класи, да је природно стање мало и умерено измењено, због чега је ово подручје добило назив „Плаво срце Европе”.

Потребе савременог човека требало би да, као што рекосмо, иду руку под руку са заштитом природе. Гнездо беле роде у које се ушуњао и шпански врабац није било тешко изместити, будући да се благовремено реаговало, а није много ни коштало. Колико ће нас коштати накнадна брига о опстанку старог храста, ситница је наспрам чињенице да нам је отворио очи када је реч о будућим инвестицијама.