Страх

Најкраћа дефиниција хорор жанра гласи: појединац против мрачне силе. То је, дакле, најстрашнија ситуација у којој се неко може наћи: сам, беспомоћан, притиснут нечим апсолутно надмоћним и опасним. Без наде у спас, окренут узалудном покушају очувања голе егзистенције. Без јасне представе одакле мрачна сила долази, да ли постоји и где се налази излаз. То спада у обавезне елементе жанра који има много поклоника у свету уметности, нарочито филма.

Једино што код нас хорор не представља уметничко дело, фикцију, већ стварност, свакодневицу. Овде се страва и ужас не приказују по биоскопима, него се живе. Страх је постао најјаче осећање код већине. Страх од сиромаштва, губитка достојанства, непријатељски настројених људи, опасности које вребају чим изађемо на улицу и онога шта ћемо затећи када се вратимо кући. Узрок нашем страху тешко је докучив и добро прикривен. На једној страни, имамо наводно добронамерну државу која нас, уз помоћ сталне пропаганде и бујица обећања, константно излаже све већим претњама. На другој страни, људи око нас постају све више зли, себични и агресивни. Утерани у ћорсокак, бране се како знају и умеју. Највише непријатељством. И самоизолацијом.

Већина од нас се осећа као јунак некаквог филма са ужасавајућим садржајем коме се не назире крај. Наша прича се, нажалост, није приближила још ни катарзи, а камоли расплету. Све има облик нејасне експозиције од које се диже коса на глави. Шта ће бити када наступе перипетије? Да ли ће почети упади у станове и обрачуни са онима који се не плаше? Или ће бити одржавана јавна суђења особама са јавно израженом емпатијом? Бојим се да је Орвел промашио време у коме је живео.

Неко ће можда рећи: докле то безнађе, сејање дефетизма и одсуство вере у сутра? У реду, таква примедба била би умесна уколико би се ово о чему причамо завршило овог тренутка. Ако не бисмо пружили алтернативу. Зато, покушајмо да у наставку будемо позитивни. Нада, наравно, постоји. Она, шта више, у овом тренутку има своје појавне манифестације. Али пре него што их поменем, вратићу се на једну филмску аналогију.

У знаменитом филму Џона Карпентера „Напад на полицијску станицу бр. 13” једна група сасвим различитих људи, састављена од полицајаца запослених у станици, њихових колега који су се ту задесили, неколико криминалаца и једног случајног пролазника, бива опкољена од огромне и одлично наоружане уличне банде, спремне да их све побије, не марећи много ни за сопствене животе. Заточени људи се налазе у безизлазној ситуацији, без наде, осуђени на смрт.

Притиснути уза зид, ови људи почињу да упознају њима до тада непознато осећање – солидарност. Локална полицајка, детектив који се ту случајно нашао и злогласни криминалац Наполеон Вилсон уједињују своје снаге и веру да могу победити мрачну силу, која долази споља, и успевају да се спасу! Оно што после ове страшне епизоде остаје, јесте, поред гомиле лешева на поду станице, сазнање да људи могу заједно да надјачају нешто што изгледа несавладиво. Под условом да стекну поверење једних у друге и удруже своје наоко слабашне снаге.

Употребимо метафору (узгред, тако се називају колица за пренос багажа на атинском аеродрому) и упоредимо нашу тренутну ситуацију са оном у којој се налази група невољника у поменутом филму. Ко су наши јунаци? Одмах ћу их навести: адвокати и клинци који су заузели биоскоп „Звезда”.

После толико времена, једна група људи, адвокати, показали су да могу заједно издржати сва искушења која им намеће мрачна сила оличена у Министарству правде и ономе који, дакако, руководи свиме у овој земљи. Ма шта ми о њима мислили, адвокати су нас задивили истрајношћу, доследношћу и чврстином. Они су, као што сада воле да говоре тренери, показали карактер. Иду до краја, па шта буде. Узалудни су бедни покушаји министра правде да докаже како међу адвокатима „постоје они који желе да раде”. Истина је супротна: у овој земљи постоје људи које не можете сломити застрашивањем.

Што се биоскопа „Звезда” тиче, он је постао симбол. Та сала (тако слична нашим животима: напуштена, прашњава и закључана) постала је кључно место отпора једном безосећајном поретку ствари, примитивном схватању људских потреба, бахатом односу према осећајности. „Звезда” је, такође, покушај да се групица нејаких, са великим аргументима у срцу, супротстави мрачној сили. Да победи страх.

То је основно: показати да се не бојиш. Одувек сам се чудио старим људима који се плаше. Зар они, који заправо немају много тога да изгубе, не би требало да се најмање боје санкција, претњи и застрашивања? Зар некакав старац, пред свој блиски крај, не би требало да стане усправно и каже све што је сазнао у своме дугом животу? Али, у стварности је другачије. Не плаше се млади, они који имају толико тога да изгубе, а опет стављају све то на коцку. Парадокс? Или није?