Како преживети председавање ОЕБС-ом

Србија је фебруара 2012. уз фанфаре најавила да ће 2015. председавати Организацијом за европску безбедност и сарадњу, али нестишана украјинска криза чини да би Београд требало да буде срећан ако се на крају једногодишњег мандата не буду огласила црквена звона на опелу српској дипломатији.

Оно што је слављено као прилика за афирмацију на међународној дипломатској сцени, стицајем лоших околности претворило се у тежак изазов да Србија вештим балансирањем приближи или помири оштро супротстављене ставове Запада и Русије око Украјине.

Док год су поделе оштре какве јесу, док год не буде првих знакова отопљавања у новом хладном рату, истурена позиција председавајућег носи огроман ризик да се Београд замери и једној и другој страни. Позитиван изазов лако може да се претвори у негативан.

Говоримо о Србији као мосту спајања. Не заборавимо да је у ратним временима мост готово обавезна мета гранатирања са обе стране.

Србија, са свим искуствима у регионалним конфликтима, истиче да ће деловати као поштен посредник и да ће на непристрастан и транспарентан начин користити предности које ОЕБС нуди као организација која окупља 57 држава.

У праву је генерални секретар ОЕБС-а Ламберто Занијер када каже да Србија има добре шансе да одигра позитивну улогу, јер има традиционално добре односе с Москвом, док је истовремено фокусирана на европску перспективу.

Али, будимо реални. ОЕБС нема довољно ефикасне механизме деловања у светским збивањима. Србија нема готово никакав начин да утиче на кључне актере украјинске кризе. Није то констатација песимизма, већ реалности.

Да ли ико очекује да ће Вашингтон, Брисел, Кијев и Москва мењати своје ставове по упутствима која им нуди Београд? Нама је, што се имиџа тиче, веома важно да у најбољој вољи, потпуно неутрално, покушамо да приближимо ставове учесника украјинске кризе, али мислим да је то максимум ангажмана. Свако „посвећеније” инсистирање на ставовима једне, односно друге стране, носи тај велики ризик да се замеримо.

Шеф српске дипломатије Ивица Дачић је јуче на првом овогодишњем састанку Сталног савета ОЕБС-а, којом је и формално почело председавање Србије, поновио да ће приоритет бити украјинска криза, замрзнути конфликти у свету и подстицање сарадње на западном Балкану.

Очекује се да ОЕБС пружи некакав допринос решавању кризе која је односе великих сила срозала на најнижи ниво последње три и по деценије. Такву дипломатску сагласност – у стилу да је мир бољи од рата – лако је остварити, али питање је да ли су могући неки опипљивији резултати. Око поштовања примирја, о повлачењу снага, отварању нових рунди преговора?

Не мислим да крњим позицију председавајућег којом се Србија толико поноси, али ствари треба спустити на земљу. Очекивања да ће ОЕБС направити неки продор поводом украјинске кризе су нереална. Очекивања да би Србија могла да буде актер продора још су нереалнија.

Не видим никакву потребу да толико уживамо у позицији која с времена на време припада свим чланицама ОЕБС-а. Као што српски председавајући Генералне скупштине УН није могао да направи ништа спектакуларно за своју земљу – то се и не очекује јер би представљало злоупотребу – тако ће се и ово председавање завршити. Дачић ће имати прилику да чешће виђа колеге с којима се ретко среће, можда ће поправити и свој енглески, и то је отприлике то. Под условом, понављам, да Србију председавање не понесе, да не умисли да ко зна шта може у овим тешким временима па на крају изађе кратких рукава.

Да би се провукла између Сциле и Харибде, да би паметним понашањем ојачала свој статус у свету – што је могуће – Србија пред собом има следеће варијанте: прва је да због претераних посредничких амбиција добијамо жуте картоне и са једне и са друге стране – што значи да би крај 2015. дочекали препуни рана и ожиљака.

Друга је да се понашамо као сабирни документациони центар у који ће се сливати разне идеје, предлози и иницијативе, да као диспечери и архивари нудимо услуге добре воље ко год то од нас затражи – што је једини начин да крај председавања дочекамо што мање озлеђени. Теоретски, постоји и трећа варијанта, да се сврстамо на једну страну, али то је непожељна фикција.

Наравно да се залажем за другу опцију. Србија не само да нема довољан медијаторски капацитет већ су заинтересовани актери украјинске кризе, пре свега ЕУ, Русија и Украјина, заинтересованији за директне контакте, као што показују преговори у Минску.

Лако је Танјугу да балансира тако што ће у истом дану, у размаку од 12 минута, пренети шта од српског председавања очекују америчке, украјинске и руске дипломате у Београду. Друго је питање како ће српски званичници помирити њихове укрштене ставове.

Могуће да је званична Србија придавала претерани значај функцији председавајућег ОЕБС-а, као што верујем да 2011. не би јурила да је знала да ће избити украјинска криза. Но, шта је ту је. Зато отрежњујуће делује Дачићева изјава: „Немамо претензије да ћемо решавати светске кризе.”

Истовремено, што је додатно умањење ризика, власти у Београду одлучиле су да не председавају трилатералном групом Украјина–Русија–ОЕБС, препуштајући ту деликатну улогу претходном председавајућем, Швајцарској.

Остале теме које је Србија представила као приоритете – јачање регионалне сарадње на западном Балкану или борба против тероризма – остављају довољно простора да Београд конструктивношћу задовољи своје дипломатске амбиције.

Председавање ће захтевати максимум дипломатског такта и знања. Не видим зашто премијер Александар Вучић у том деликатном процесу очекује велику подршку председника Томислава Николића. Ништа лично.