Срп и чекић у рукама свештеника

Кад уметност уђе у поље табуа, када раздрма стереотипе, важеће митове, када критикује политичко и идеолошко стање, када дирне у вредности неке заједнице, онда неминовно провоцира, изазива оштре реакције које воде до широке друштвене осуде, па чак и забране приказивања неког уметничког дела.

Када је нобеловац Жозе Сарамаго објавио књигу „Јеванђеље Исуса Христа”, 1991. године, Ватикан је роман осудио као антијеванђеље, што је довело до спречавања кандидатуре овог писца за Европску књижевну награду. У овој књизи Христ носи ауру човечности већу него што тврди Библија.

У знак протеста против државне цензуре над овим његовим романом Сарамаго је напустио Португалију и одселио се на Канарска острва где је и преминуо 2010. године.

Они који су повређени и увређени порукама неког дела у култури или поп култури не праштају ни најпознатијим, најпопуларнијим, општеприхваћеним и планетарно вољеним личностима. Сетимо се Мадониног спота за песму „Live to tell”, у коме је део сценографије крст од огледала декорисан са 4.000 комада Сваровски кристала, при чему Лујза Чиконе са круном од трња имитира сцену Христовог распећа. Овај призор ујединио је Православну и Римокатоличку цркву у осуди поп иконе, па ју је Ватикан оптужио за светогрђе, а Руска православна црква позвала је своје вернике да бојкотују њен наступ у Москви (2006).

Жестоке реакције широм Европе настале су и поводом филма Мартина Скорсезеа „Последње Христово искушење” (1988). У филму постоји сцена у којој Исус кога ђаво искушава види себе како води љубав са Маријом Магдаленом. У Француској су паљени биоскопи у којима је филм приказиван, при чему је неколико особа погинуло. У Грчкој није ни приказан, а на митингу против филма у Солуну било је тада готово милион људи, укључујући и монахе са Свете горе.

И Мел Гибсон је претрпео осуду због филма „Страдање Исусово” због приказа Јевреја у последњих 12 сати живота Христа. Колико год да је слобода говора у „уметничком резервату” неограничена, увек се поставља питање где престаје провокација а где почиње уметност.

Из филма „Страдање Исусово” Фото Промотивна фотографија

Оштре реакције изазвао је уметник Живко Грозданић дугогодишњи директор Музеја савремене уметности Војводине када је у Павиљону Вељковић (2005), изложио рад „Метеорска киша”. Воштана фигура Патријарха Павла у природној величини лежала је на поду галерије, јер је патријарх „погођен” метеорском кишом чији су комади разасути око њега. Овај призор узнемирио је чак и атеисте. Несумњиво снажна провокација није имала за мету поглавара Српске православне цркве, већ управо институцију на чијем је челу.

Овај рад је заправо био реплика инсталације „Девети час” (Ла нона ора, 1999), италијанског уметника Мауриција Кателана који је такође познат и под називом „Папа погођен метеоритом”. У Пољској је изазвао велики скандал. Одмах по отварању изложбе у Националној галерији у Варшави изложба је затворена, а пољски министар културе је на самом отварању покушавао да подигне метеором погођеног „папу”. Након низа безуспешних покушаја, брижно га је покрио капутом…

Живко Грозданић „устремио” се касније и на владику Пахомија у инсталацији „Владика Пахомије на Булевару сумрака”. Пахомије је подигао тужбу против Грозданића, али је од ње и одустао.

Пре две године Галерија „Озон” је отказала Грозданићеву изложбу „У име Оца и Сина и Светог Духа” без званичног образложења, али незванично због неслагања са појединим инсталацијама. Спорни рад је инсталација која приказује свештено лице које у владичанској, литургијској одори прави стој на глави на великом крсту од пет метара. Како је објаснио уметник „владика фасцинира једног огромног медведа од три и по метра висине. Медвед и крст су повезани огромним ланцем. Инсталација је врста триптихона, дакле имамо крст с једне стране са свештеником који жонглира на глави и држи срп и чекић у рукама”, објаснио је Грозданић.

Мадона у споту „Live to tell” Фото Layoutsparks.com

Најскорији пример када је уметност изазвала реакцију верника догодио се у Новом Саду (2013), када је у тамошњем Културном центру директор Андреј Фајгељ инсистирао да се са групне студентске изложбе уклони рад Данијеле Тасић који приказује људску фигуру без лица на распећу са новчаницама у рукама. Академија уметности у Новом Саду одлучила је да затвори целу изложбу слика, јер је скидање једног рада нарушило концепцију целине. Аргументујући своје ставове поводом овог случаја, Андреј Фајгељ директор КЦНС-а је између осталог подсетио да је градоначелник Њујорка Рудолф Ђулијани својевремено због излагања провокативне слике Богородице, коју је назвао „одвратним нападом на веру”, запретио Бруклинском музеју укидањем градског финансирања, па и коришћења градског земљишта и просторија. Дугачки судски процес окончан је нагодбом, а изложба је ипак одржана у Њујорку, али отказана у Аустралији…

„Не могу себе да замислим ван политике и друштвених токова. Ја јесам писац, али моје писање не постоји на засебном плану”, говорио је Жозе Сарамаго који је као многи уметници сматрао да треба да буде укључен у решавање проблема друштва или бар на указивање на оно што у том друштву није добро.

Тешко је тачно оценити где је граница уметничке слободе, да ли уопште постоји или не и да ли би уметник требало да размишља о последицама свог рада. Терен верских осећања свакако се показао као најтруснији и најсензибилнији без обзира на то о колико је високим уметничким дометима у историји реч. На крају, остаје време да верификује шта је остало од уметничке вредности иза почетне провокације.

Марија Ђорђевић