Srp i čekić u rukama sveštenika

Kad umetnost uđe u polje tabua, kada razdrma stereotipe, važeće mitove, kada kritikuje političko i ideološko stanje, kada dirne u vrednosti neke zajednice, onda neminovno provocira, izaziva oštre reakcije koje vode do široke društvene osude, pa čak i zabrane prikazivanja nekog umetničkog dela.

Kada je nobelovac Žoze Saramago objavio knjigu „Jevanđelje Isusa Hrista”, 1991. godine, Vatikan je roman osudio kao antijevanđelje, što je dovelo do sprečavanja kandidature ovog pisca za Evropsku književnu nagradu. U ovoj knjizi Hrist nosi auru čovečnosti veću nego što tvrdi Biblija.

U znak protesta protiv državne cenzure nad ovim njegovim romanom Saramago je napustio Portugaliju i odselio se na Kanarska ostrva gde je i preminuo 2010. godine.

Oni koji su povređeni i uvređeni porukama nekog dela u kulturi ili pop kulturi ne praštaju ni najpoznatijim, najpopularnijim, opšteprihvaćenim i planetarno voljenim ličnostima. Setimo se Madoninog spota za pesmu „Live to tell”, u kome je deo scenografije krst od ogledala dekorisan sa 4.000 komada Svarovski kristala, pri čemu Lujza Čikone sa krunom od trnja imitira scenu Hristovog raspeća. Ovaj prizor ujedinio je Pravoslavnu i Rimokatoličku crkvu u osudi pop ikone, pa ju je Vatikan optužio za svetogrđe, a Ruska pravoslavna crkva pozvala je svoje vernike da bojkotuju njen nastup u Moskvi (2006).

Žestoke reakcije širom Evrope nastale su i povodom filma Martina Skorsezea „Poslednje Hristovo iskušenje” (1988). U filmu postoji scena u kojoj Isus koga đavo iskušava vidi sebe kako vodi ljubav sa Marijom Magdalenom. U Francuskoj su paljeni bioskopi u kojima je film prikazivan, pri čemu je nekoliko osoba poginulo. U Grčkoj nije ni prikazan, a na mitingu protiv filma u Solunu bilo je tada gotovo milion ljudi, uključujući i monahe sa Svete gore.

I Mel Gibson je pretrpeo osudu zbog filma „Stradanje Isusovo” zbog prikaza Jevreja u poslednjih 12 sati života Hrista. Koliko god da je sloboda govora u „umetničkom rezervatu” neograničena, uvek se postavlja pitanje gde prestaje provokacija a gde počinje umetnost.

Iz filma „Stradanje Isusovo” Foto Promotivna fotografija

Oštre reakcije izazvao je umetnik Živko Grozdanić dugogodišnji direktor Muzeja savremene umetnosti Vojvodine kada je u Paviljonu Veljković (2005), izložio rad „Meteorska kiša”. Voštana figura Patrijarha Pavla u prirodnoj veličini ležala je na podu galerije, jer je patrijarh „pogođen” meteorskom kišom čiji su komadi razasuti oko njega. Ovaj prizor uznemirio je čak i ateiste. Nesumnjivo snažna provokacija nije imala za metu poglavara Srpske pravoslavne crkve, već upravo instituciju na čijem je čelu.

Ovaj rad je zapravo bio replika instalacije „Deveti čas” (La nona ora, 1999), italijanskog umetnika Mauricija Katelana koji je takođe poznat i pod nazivom „Papa pogođen meteoritom”. U Poljskoj je izazvao veliki skandal. Odmah po otvaranju izložbe u Nacionalnoj galeriji u Varšavi izložba je zatvorena, a poljski ministar kulture je na samom otvaranju pokušavao da podigne meteorom pogođenog „papu”. Nakon niza bezuspešnih pokušaja, brižno ga je pokrio kaputom…

Živko Grozdanić „ustremio” se kasnije i na vladiku Pahomija u instalaciji „Vladika Pahomije na Bulevaru sumraka”. Pahomije je podigao tužbu protiv Grozdanića, ali je od nje i odustao.

Pre dve godine Galerija „Ozon” je otkazala Grozdanićevu izložbu „U ime Oca i Sina i Svetog Duha” bez zvaničnog obrazloženja, ali nezvanično zbog neslaganja sa pojedinim instalacijama. Sporni rad je instalacija koja prikazuje svešteno lice koje u vladičanskoj, liturgijskoj odori pravi stoj na glavi na velikom krstu od pet metara. Kako je objasnio umetnik „vladika fascinira jednog ogromnog medveda od tri i po metra visine. Medved i krst su povezani ogromnim lancem. Instalacija je vrsta triptihona, dakle imamo krst s jedne strane sa sveštenikom koji žonglira na glavi i drži srp i čekić u rukama”, objasnio je Grozdanić.

Madona u spotu „Live to tell” Foto Layoutsparks.com

Najskoriji primer kada je umetnost izazvala reakciju vernika dogodio se u Novom Sadu (2013), kada je u tamošnjem Kulturnom centru direktor Andrej Fajgelj insistirao da se sa grupne studentske izložbe ukloni rad Danijele Tasić koji prikazuje ljudsku figuru bez lica na raspeću sa novčanicama u rukama. Akademija umetnosti u Novom Sadu odlučila je da zatvori celu izložbu slika, jer je skidanje jednog rada narušilo koncepciju celine. Argumentujući svoje stavove povodom ovog slučaja, Andrej Fajgelj direktor KCNS-a je između ostalog podsetio da je gradonačelnik Njujorka Rudolf Đulijani svojevremeno zbog izlaganja provokativne slike Bogorodice, koju je nazvao „odvratnim napadom na veru”, zapretio Bruklinskom muzeju ukidanjem gradskog finansiranja, pa i korišćenja gradskog zemljišta i prostorija. Dugački sudski proces okončan je nagodbom, a izložba je ipak održana u Njujorku, ali otkazana u Australiji…

„Ne mogu sebe da zamislim van politike i društvenih tokova. Ja jesam pisac, ali moje pisanje ne postoji na zasebnom planu”, govorio je Žoze Saramago koji je kao mnogi umetnici smatrao da treba da bude uključen u rešavanje problema društva ili bar na ukazivanje na ono što u tom društvu nije dobro.

Teško je tačno oceniti gde je granica umetničke slobode, da li uopšte postoji ili ne i da li bi umetnik trebalo da razmišlja o posledicama svog rada. Teren verskih osećanja svakako se pokazao kao najtrusniji i najsenzibilniji bez obzira na to o koliko je visokim umetničkim dometima u istoriji reč. Na kraju, ostaje vreme da verifikuje šta je ostalo od umetničke vrednosti iza početne provokacije.

Marija Đorđević