Рат две владе и џихадиста

Након пада режима Муамера ел Гадафија, Либија још покушава да пронађе свој курс ка напретку. Иако је Триполи главни град Либије, у центру пажње је Бенгази, град у коме је „Револуција 17. фебруара” започета и који је одувек био камен спотицања Гадафијевог режима. Данас, мало више од три године након револуције, ситуација у Либији се и даље мења из дана у дан, при чему се за власт боре три фракције.

Прва фракција је Либијска национална армија (ЛНА) под вођством генерала Халифе Хафтера. Његова фракција је позната по називу „Достојанство” и има подршку владе у Тобруку, граду који се налази на истоку Либије. Друга фракција је организација Муслиманска браћа које се за власт над Либијом бори у сарадњи са другом владом која се налази у Триполију и позната је као „Зора Либије”. И на крају трећа фракција је фундаменталистичка и терористичка организација под називом „Ансар ел Шарија” што на арапском језику значи „бранитељи исламског шеријата”, која подршку добија од разних муслиманских терористичких организација, а највише од Исламске државе.

Халифа Хафтер, бивши генерал либијске војске за време Гадафијеве власти, који је био заробљеник током рата Либије и Чада 80-их година, настоји да потисне и такорећи потпуно „истера” исламско-фундаменталистичке групе из Либије и успостави неку врсту стабилности. Генерал Хафтер је 16. маја 2014, уз подршку демократски изабране владе из Тобрука започео операцију „Достојанство” као одговор на све учесталије и опасније нападе исламиста и њихов покушај да преузму власт у Либији. Он је успео да под својим окриљем уједини велики број битних бригада државне војске, као и специјалне јединице.

Муслиманска браћа, исламистички настројена партија чије је седиште у Мисурати на западу Либије, до почетка ових дешавања није сматрана као радикалан и деструктиван фактор. Верује се да се ова религијска политичка партија удружила са одређеним бројем бивших посланика из Триполија, као и бројним исламски настројеним појединцима, који су одбили да прихвате легитимитет владе у Тобруку. Дакле, влада из Триполија сачињена од исламских партија из западне Либије је заједно са Муслиманском браћом, започела операцију под називом „Зора” чији је циљ да „сачува у животу” исламски фактор у северној Африци, након што су Муслиманска браћа знатно ослабљена у Египту, док је у Тунису огранак те организације, „Ен Нахда”, предао власт.

Стога је операција „Зора” главни противник Хафтеровој операцији „Достојанство”, а свака од тих формација има своју владу, коју сматра легитимном.

Када је реч о групацији „Ансар ел Шарија”, већина водећих личности те организације су из других арапских држава као што су Алжир и Јемен, док је велики број њихових припадника сачињен од искусних либијских ветерана који су се борили у Авганистану, Ираку и Сирији. Ова организација настоји да од Либије створи фундаменталистичку сунитску нацију, као и да је прикључи Исламској држави. Верује се да је њихово седиште у граду Дерни, који се налази на истоку Либије, ка граници са Египтом. Ову организацију чине бригаде са претежно фундаментално настројеним члановима, које су учествовале у свргавању Гадафијевог режима, али и мноштво насумичних криминалаца који се надају да ће се ова исламистичка група освојити власт. Сматра се да је ова група одговорна за убиство америчког амбасадора у Либији Кристофера Стивенса 2012.

Осим ове три фракције, велику улогу у дестабилизацији Либије играју Катар и Турска који покушавају да финансирањем деструктивних фактора, као што су Муслиманска браћа и „Ансар ел Шарија”, онеспособе Либију да постане један од главних конкурената за извоз нафте у Европу. Либија има квалитетну нафту, веома је близу Европи и стога може знатно угрозити положај Катара као озбиљног нафтног играча.

Велики број садашњих чланова исламистичке владе у Триполију је до пада Гадафијевог режима био изгнан у Катар, где су успоставили јаке везе са тамошњом владом. Будући да су у Катару провели неколико деценија, остварили су веома јаке везе са водећим члановима Муслиманске браће и, у замену за високе позиције у либијској влади и веома лукративне награде, настојали су да, након пада Гадафија, спроводе исламистички настројену спољну политику Катара, за који се верује да је једно од седишта Муслиманске браће.

Али, либијски народ никада није био екстремно верски настројен. Због тога је велики део либијског народа увидео каква им се катастрофа спрема уколико не спрече најезду фундаменталиста. Да се интереси и политичке амбиције Египта, Алжира и Уједињених Арапских Емирата (УАЕ) нису поклопили са интересима већине либијског становништва, Либија би до сада већ била припојена Исламској држави. Постоји велика вероватноћа да се Турска удружила са Катаром, како би направила противтежу Египту и УАЕ, као и да би наставила своју све више приметну, исламски оријентисану спољну политику.

Услед постојања двеју влада, Либија се тренутно налази у веома тешкој ситуацији, при чему је Национална банка Либије заузела неутралну позицију али не успева да обавља своју примарну функцију – исплату новца – што још више продубљује кризу.

Иако се може рећи да је генерал Хафтер позитивније и конструктивније решење у овој ситуацији, обе зараћене стране би требало да нађу начин да зауставе насиље услед кога највише испашта недужно становништво. У супротном, сукоб у Либији би могао прерасти у нешто знатно озбиљније, а пре свега се мисли на чињеницу да би Либија могла постати једна од база Исламске државе, што би било погубно пре свега за Либијце, потом за регион, а самим тим и за целу Европу.