Сатира

Сатира је она која нас насмеје и замисли. И нема вређања, као у случају „сатире” француских карикатуриста који су под плаштом слободе говора исказивали презир према религијама, нарочито исламу. Тарик Рамадан, професор савремене исламске историје на Оксфорду, рекао је да је својевремено гостовао с једним од сатиричара „Шарли ебдоа” на француској телевизији, те да је потоњи био веома непријатан кад је говорио о исламу, што мени говори да се они нису само шалили, већ да су имали озбиљне предрасуде.

И сада, када су поново објавили карикатуре Пророка, може им се рећи да је то у реду, али узалудје све кад нису смешни. Мада је број плануо.

Ја сатиру схватам као писање које извргава руглу неке друштвене појаве и које не губи актуелност проласком времена у којем су текстови или карикатуре настали. Сатира би требало да је увек актуелна. „Покондирена тиква” је оштра сатира изопачених карактера и нарави. И увек ће ићи са нама руку под руку. Нушићев „Народни посланик” почео се приказивати тек 1896. са јачањем опозиције. Убрзо је опет забрањен, јер је дело ,,изругивало борце за парламентаризам”. „Госпођа министарка” и приказ протекције је представа која ће важити за Србију до судњег дана.

Дакле, како пишу сатиричари? Уочи мајског преврата 1903. „Сатир” Бране Цветковића, пише: ,,Увек реци шта мислиш, неће те због тога баш увек ухапсити.”

После преврата, у „Врачу погађачу” читамо: „Нема плаћених новина. То и јесте зло, јер постоје само потплаћене.”

„Ошишани јеж” уочи Другог светског рата објављује афоризам: „Код прљавих послова постиже се највећа чиста добит.”

Након распада СФРЈ, прочитасмо: „Ми постајемо део по деоЕвропе.”

Афористичар Милован Вржина се у својој књизи „Успомене из бољег сутра” (1994) осврнуо на вође као феномен: „Ово је време као рођено за Домановића. Свуда се бирају или самопроглашавају неке вође! Не прође ни дан, а да не добијемо неког вођу, у нечем за шта смо до јуче веровали да без вође може и боље и више. Синдром вође захватио је и оне који би да дрмају и оне који би да се вођи додворе. А потенцијалне вође убијају се доказујући како су само они у праву. Лично сам за несуђене вође. Јер, ми смо народ који се лако навикава на вође, ма какви они били. И још нешто: који је вођа код нас дошао, а да претходно није скинуо и облатио претходног? А кад бисмо схватили да нисмо рођени за вође – сви бисмо то били, а да и не знамо да смо. Вође ми!”

У „Извештају са братишта” може се читати да „ратни злочини не застаревају. Код нас се, на пример, обнављају сваких пола века!”, или„интензивна нега само је доказ да је сусрет заиста био братски” или да је „теорија о наоружаном народу очас постала пракса”.

На памет ми падају и Душан Петричић и Предраг Кораксић, са својим карикатурама које не погађају интимна осећања ширег грађанства, већ политичку патологију.

За мене, то је сатира. Изругивање, притом неинвентивно, читавим религијама и народима (Србима 1999), у маниру беса и љутње, предрасуда на бази полуинформација и пропаганде, отворени сукоб пун негативног набоја са онима који су се осетили увређени, а то су обични људи, не власт, није сатира.

Социолог