Satira

Satira je ona koja nas nasmeje i zamisli. I nema vređanja, kao u slučaju „satire” francuskih karikaturista koji su pod plaštom slobode govora iskazivali prezir prema religijama, naročito islamu. Tarik Ramadan, profesor savremene islamske istorije na Oksfordu, rekao je da je svojevremeno gostovao s jednim od satiričara „Šarli ebdoa” na francuskoj televiziji, te da je potonji bio veoma neprijatan kad je govorio o islamu, što meni govori da se oni nisu samo šalili, već da su imali ozbiljne predrasude.

I sada, kada su ponovo objavili karikature Proroka, može im se reći da je to u redu, ali uzaludje sve kad nisu smešni. Mada je broj planuo.

Ja satiru shvatam kao pisanje koje izvrgava ruglu neke društvene pojave i koje ne gubi aktuelnost prolaskom vremena u kojem su tekstovi ili karikature nastali. Satira bi trebalo da je uvek aktuelna. „Pokondirena tikva” je oštra satira izopačenih karaktera i naravi. I uvek će ići sa nama ruku pod ruku. Nušićev „Narodni poslanik” počeo se prikazivati tek 1896. sa jačanjem opozicije. Ubrzo je opet zabranjen, jer je delo ,,izrugivalo borce za parlamentarizam”. „Gospođa ministarka” i prikaz protekcije je predstava koja će važiti za Srbiju do sudnjeg dana.

Dakle, kako pišu satiričari? Uoči majskog prevrata 1903. „Satir” Brane Cvetkovića, piše: ,,Uvek reci šta misliš, neće te zbog toga baš uvek uhapsiti.”

Posle prevrata, u „Vraču pogađaču” čitamo: „Nema plaćenih novina. To i jeste zlo, jer postoje samo potplaćene.”

„Ošišani jež” uoči Drugog svetskog rata objavljuje aforizam: „Kod prljavih poslova postiže se najveća čista dobit.”

Nakon raspada SFRJ, pročitasmo: „Mi postajemo deo po deoEvrope.”

Aforističar Milovan Vržina se u svojoj knjizi „Uspomene iz boljeg sutra” (1994) osvrnuo na vođe kao fenomen: „Ovo je vreme kao rođeno za Domanovića. Svuda se biraju ili samoproglašavaju neke vođe! Ne prođe ni dan, a da ne dobijemo nekog vođu, u nečem za šta smo do juče verovali da bez vođe može i bolje i više. Sindrom vođe zahvatio je i one koji bi da drmaju i one koji bi da se vođi dodvore. A potencijalne vođe ubijaju se dokazujući kako su samo oni u pravu. Lično sam za nesuđene vođe. Jer, mi smo narod koji se lako navikava na vođe, ma kakvi oni bili. I još nešto: koji je vođa kod nas došao, a da prethodno nije skinuo i oblatio prethodnog? A kad bismo shvatili da nismo rođeni za vođe – svi bismo to bili, a da i ne znamo da smo. Vođe mi!”

U „Izveštaju sa bratišta” može se čitati da „ratni zločini ne zastarevaju. Kod nas se, na primer, obnavljaju svakih pola veka!”, ili„intenzivna nega samo je dokaz da je susret zaista bio bratski” ili da je „teorija o naoružanom narodu očas postala praksa”.

Na pamet mi padaju i Dušan Petričić i Predrag Koraksić, sa svojim karikaturama koje ne pogađaju intimna osećanja šireg građanstva, već političku patologiju.

Za mene, to je satira. Izrugivanje, pritom neinventivno, čitavim religijama i narodima (Srbima 1999), u maniru besa i ljutnje, predrasuda na bazi poluinformacija i propagande, otvoreni sukob pun negativnog naboja sa onima koji su se osetili uvređeni, a to su obični ljudi, ne vlast, nije satira.

Sociolog