Србија тенисом освојила свет 1

Крајем јануара ударна вест у свим главним светским медијима Си-Ен-Ену, Би-Би-Сију, Јуроњузу односила се на нашу земљу. Први пут, ако се изузму петооктобарски догађаји, Србија и Срби су поменути у позитивном светлу, а наслови „Супер Србин”, „Аустралија говори српски” и „Срби освојили Мелбурн” нашли су се на ударним страницама спортских секција најутицајнијих листова на планети. Заслуге за то носи квартет младих Београђана: Новак Ђоковић, Ана Ивановић, Јелена Јанковић и Јанко Типсаревић. Наравно, не смемо заборавити ни Ненада Зимоњића који је у дублу са Кинескињом Тјентјен Суен победио у игри мешовитих парова на турниру у Мелбурну.

На Отвореном првенству Аустралије у тенису, једном од четири грен-слем турнира у години, где се у обе конкуренције такмичи 128 најбољих играча света и где прва награда износи 1.370.000 долара, били су главна атракција. Новак Ђоковић је освојио трофеј, савладавши у полуфиналу до јуче непобедивог првог играча света Роџера Федерера, Ивановићева је поклекла у финалу од Рускиње Марије Шарапове, која је претходно у полуфиналу била боља од Јелене Јанковић оптерећене повредама, док је Јанко Типсаревић као потпуни аутсајдер „догурао” до трећег кола и ту поштено намучио поменутог Федерера, натеравши га да се зноји скоро пуна четири сата да би на крају био савладан са 3:2 у сетовима.

Била је то љубав на први поглед између светске, не само спортске јавности и квартета „НАЈЈ”, што су почетна слова њихових имена и радни наслов хуманитарне егзибиције коју су приредили у децембру прошле године у Београду. Четворо младих, лепих и образованих људи из мале земље која је бар у последњих 20 година била позната по рату, санкцијама, хашком трибуналу... Четворо тенисера који су своје прве кораке са рекетом и лоптицом чинили под претњом бомбама уз звуке сирена у испражњеним базенима, док су њихови вршњаци, а сада велики конкуренти тренирали у велелепним тениским камповима на Флориди или неком другом егзотичном месту.

Ове четири „Пепељуге” из Београда добиле су титулу која је често коришћена код нас – „истински амбасадори Србије у свету”. Без намере да умањимо успехе њихових претходника, слава наших тенисера сада има много већу снагу. Тачно је да су често знали да нас обрадују одбојкаши и ватерполисти, али ови спортови немају тако велику медијску пажњу. Главни „кривац” за то су САД где ови спортови нису популарни. Кошаркаши су били наш „бренд” и биће поново, али стара изрека каже да „историју стварају појединци, а не масе”, тако да је увек било тешко издвојити неког од тих 12 сјајних момака. Чак и када би неко „искочио”, као што је то био случај са, рецимо, Владом Дивцем, и у његовим најбољим годинама могло се набројати бар двадесетак играча на планети који су били бољи и познатији од њега. Не можемо да кажемо да је Новак Ђоковић нови Мајкл Џордан, или Меџик Џонсон али се муњевито приближава таквим звезданим висинама.

Манија за „Српским сензацијама”, како их популарно зову, довела је до те мере да рецимо Јелена Јанковић на далеким Филипинима има неколико „фан клубова” који „ратују” између себе за титулу најприврженијих заљубљеника у нашу тенисерку. На тениском форуму на интернету један Холанђанин из Хага, очигледно упознат са „нашом ситуацијом” изјављује како „никад не би помислио да навија у неком спорту за Србију, али ’ето’ мора” и чак мора да купи сателитску антену, да би на РТС-у гледао Јелену и Ану у Купу Федерација у Будимпешти. Потом се расправља са још једним новим навијачем Србије из Аргентине о томе како би селектор наше репрезентације Дејан Вранеш морао поред Војиславе Лукић да позове или Наташу Зорић или Ану Јовановић.

Таквих примера има много. Разлог због којег наши тенисери носе титуле амбасадора Србије потпуно је оправдан. Ако на улици, на пример негде у Висконсину, упитате пролазника на кога прво помисли када се каже ’Србија’, сигурно ће одговорити Ђоковић, Ивановић или Јанковић. Владе Дивац је раније увек био тек на трећем месту, иза неприкосновених Милошевића и Младића. Додуше, олакшавајућа околност за наше тенисере јесте и што „популарност” наших владара и „војсковођа” полако бледи.

Наставак у штампаном издању «Политике»