Одлазак великог шансоњера Југославије

Певач, текстописац и композитор Кемал Монтено изгубио је битку за живот. Преминуо је јуче у 11 сати у 67. години у Загребу.

Након извршене трансплантације бубрега која му је урађена 16. новембра кратко се осећао добро да би 21. децембра поново морао да оде у болницу, најпре због повишене температуре, потом и због постоперативних компликација.

Прошлог понедељка пуштен је на кућно лечење, а када су неки портали пренели вест да је умро, популарни Кемо на то се само насмејао:

„Смејао сам се као луд, јер кажу да онај кога живог прогласе мртвим живи 100 година, а мени је ово трећи пут.”

Нажалост, вест о његовој смрти јуче није демантована.

Због болести није успео да наступи на забави у Марбељи, а смрт га је претекла пред планирани концерт за Дан жена у београдском Дому синдиката. То је требало да буде његов први концерт после операције на коју је спремно отишао објашњавајући да једва чека да је преброди пошто се због дијализе осећа као у затвору.

Богату и успешну каријеру започео је у свом родном Сарајеву након наступа на фестивалу „Ваш шлагер сезоне”, 1967. године. Од тада је постао миљеник фестивалске публике у Сарајеву где је редовно освајао прве награде као извођач, аутор музике и текста.

Управо за „Шлагер сезоне” написао је неке од својих најлепших шансона, а крајем седамдесетих година прошлог века управо ту су изведене његове најлепше композиције посвећене родном граду и домовини, својеврсне химне – „Сарајево, љубави моја” и „Земљо моја”.

Током више него богате музичке каријере Кемал Монтено је створио не само властити музички потпис на забавно-музичкој сцени земаља бившег Југославије, већ је својим песмама знао да допринесе и успеху пријатеља и колега певача.

У тој музичкој сарадњи Здравко Чолић, Арсен Дедић, Оливер Драгојевић, Тереза Кесовија, Габи Новак, Неда Украден, Исмета Крвавец... само су нека од познатих имена са којима је делио и пријатељство и ноте.

Са многима је остварио и неке од незаборавних дуета. Раде Шербеџија, Борис Новковић, Данијела, Маја Оџаклијевска, Жељко Самарџић, Душан Свилар... нека су од имена са којима се појављивао заједно пред публиком, а неретко и пред камерама које су те дуете овековечиле у спотовима.

У кафани, онако, за своју душу, волео је да слуша песме неких других певача.

„Дотакне ме свака песма Томе Здравковића, мог Даворина Поповића, неке Чолине старе предивне нумере. Обожавам Тозовчеву песму ’Лепа влајна’, као и Цунетове хитове”, испричао је недавно у једном интервјуу.

Објашњавао је недавно и како то да тако брзо после операције планира да наступи:

„Нисам оперисао крајнике, па да не могу да певам. Наравно да смем да певам, нећу умрети због тога, тек треба да живим!”

Аутор бројних хитова („Није хтјела”, „Једне ноћи у децембру, „Шта је живот”, „Хиљаде пахуља бјелих”...), које је у једном новинском тексту тешко и побројати наставиће да живи у сећању садашњих и будућих поштовалаца.