Продавци магле у епизоди „Шта ће нама странци”

Јасно је, на основу аргумената изнесених у прошле две епизоде серије о продавцима магле, да за здрав привредни раст Србије недостају две ствари. Једна је домаћа тражња. Пошто је она ограничена, решење је извоз, тј. извозна тражња за домаћим производима. Друга је домаћа штедња, из које би се финансирале инвестиције, будући да је стопа те штедњe недовољна за оне стопе инвестиција које су нам потребне. Решење је увоз штедње.

Будући да је ово паметном довољно, на овом месту би могао да буде крај одговора на питање шта ће нама странци. Међутим, продавци магле уопште не постављају ово питање, за њих је део наслова тврдња – странци нам нису потребни и судбина Србије не сме да буде у њиховим рукама. Одлично, хајде онда да замислимо Србију која више није у страним рукама.

Прво, не би трговали са иностранством, не би било извозне тражње и несрећна Србија би онда, уместо да буде мала и отворена привреда, постала мала и затворена привреда, осуђена на решавање немогућег задатка да симултано обезбеди довољну домаћу тражњу и одржи фискалну стабилност. Тим пре што онда не би било могуће да се буџетски дефицит финансира задуживањем у иностранству, него би то морало да се ради из домаће штедње, задуживањем код домаћег становништва. О ниској стопи домаће штедње већ је раније било речи.

Друго, онда не би било могућности за увоз штедње – стопа инвестиција би неминовно пала, нарочито имајући у виду да би се домаћа штедња користила за покривање буџетског дефицита. Стога не би било ни значајних инвестиција физичког капитала, па онда ни запошљавања, односно отварања нових радних места, тако драгих извештачима јавног ТВ сервиса.

Треће, на нашем малом и затвореном тржишту не би било конкуренције коју чини увоз, односно, страни произвођачи, па домаћи не би имали подстицаје да буду ефикасни. Домаћи потрошачи би били суочени са слабашном домаћом конкуренцијом. Не треба заборавити да је основни циљ заштите домаће производње, царинске или неке друге, управо то: ослободити домаће произвођаче притиска иностране конкуренције. Зашто? Да им буде лакше. А када њима буде лакше, свим потрошачима биће теже. Знатно теже!

Четврто, продуктивност у Србији није висока, будући да је технологија којом наша привреда располаже прилично заостала. Нисмо земља иновација. Предузетништво, тај извор иновација, у највећем броју случајева своди се на проналажење нових решења за неплаћање доспелих обавеза. Трансфер технологије је у догледно време доминантан, ако не и једини извор технолошког напретка земље, а стране директне инвестиције су метод за такав трансфер. Без странаца тога не би било, а то значи даље економско заостајање.

Пето, Србија је тешко заостала земља у погледу модерних метода пословног управљања. Одакле би они могли да дођу, уколико нема странаца? Можда од оних домаћих пословних људи који под пословним управљањем подразумевају одговарајуће начине за избегавање пореза?

Шесто, без међународне подела рада и без приступа светском тржишту које омогућавају мултинационалне компаније, били би (будући да смо се спољне трговине већ одрекли) потенцијални извозници производа типа балвани, бакар и малине – све производи високог степена обраде!

Седмо, без странаца би се ушло у зачарани круг сиромашне земље у којој се мало ради, мало производи и мало троши. Малени напор и још мањи резултати. И оно што је најгоре, то не би била слободна индивидуална одлука оних који желе да раде. Они који би желели да много раде, добро зараде и још више потроше не би могли да све то реализују. Заиста, шта ће нама странци? Најбоље је да их све најуримо!

Да закључим: продавање магле је легитимна делатност. Заснива се тражњи оних лаковерних, оних који после свега што су доживели, слуђени вођама различитих провенијенција и њиховим обећањима бољег живота који је одмах иза ћошка, не умеју или не желе да трезвено размишљају. А за купце магле немам никакво разумевање. И не бих се бавио писањем текстова о продавању магле када би само купци сносили последице свог делања.

Последице, међутим, сносимо сви ми. Јер, када протерамо странце према препорукама продаваца магле, добићемо гулаг, затворену привреду – онакву какву је имао тај совјетски архипелаг. Једина разлика биће у томе што око такве Србије неће бити бодљикаве жице, па ће људи, пре свега млади, бежати главом без обзира. А заиста не бих волео да ми продавци магле тако испразне Србију. Не бих се осећао добро сто година пошто су је наши преци онако бранили од далеко жешћег непријатеља. Крај серије!

Професор Правног факултета Универзитета у Београду