Сурогат чињенице

„Политика” није научни часопис, aли би неко ко претендује на своје место у академском свету могао да одређене принципе научног рада примени и на чланке намењене широј публици. Под тим принципима подразумевам, рецимо, потребу да се једна ствар прикаже из више углова, а да се онда, након вагања аргумената, донесе суд о нечему.

Као што је свако ко је прочитао барем једну озбиљну књигу о економији могао да сазна да економска питања нису таква да се одлуке могу лако доносити и да сваки избор захтева одмеравање многобројних, не увек очигледних користи и штета које од њега настају. Ово, наравно, важи и за друге области.

У тексту г. Мише Ђурковића „Против такозваног сурогат материнства”, међутим, све делује тако јасно, предложене мере имају огромне негативне последице, те је једину могућу одлуку лако донети. Или је можда приказана само једна страна медаље, а и та не претерано аргументовано?

Да кренемо онда редом са аргументима г. Ђурковића. Meђу њима су позивање на ставове цркве, искуства из неких земаља у којима сурогат материнство није легализовано, као и неких у којима јесте.

Да почнемо од става Српске православне цркве. На првом месту бих желео да приметим да је Србија секуларна држава, а да је поменута тема универзално људска, и врло осетљива и за припаднике других вероисповести, као и оних који се не изјашњавају као верници. Ако верске заједнице верују да њихов став има реалну тежину, онда је ваљда довољно да својој пастви саопште своју препоруку о томе какво је понашање по тим питањима исправно. Није посао законодавца да решава питање (недостатка) ауторитета унутар верских заједница, нити да ставове њихових поглавара намеће онима који нису њихови припадници. Поштујем и ставове СПЦ, коју сматрам веома значајном установом, као и других верских заједница, али ми се не чини дугорочно добрим ни за њих, ни за друштво у целини, да се ови ставови користе и тамо где је то примерено, а и тамо где није.

Тема Ђурковићевог текста ме, такође, подсетила на нешто што сам недавно прочитао, а донекле је у везиса овим питањем – ради се о ЛГБТ заједници и усвајању деце. Дакле, они „ненормални” (колоквијални начин означавања припадника ЛГБТ заједнице) би хтели да усвајају децу која немају родитељски дом. Одакле уопште та деца, да ли су их донеле роде, или су нађена у купусу? Не, њихови родитељи су их оставили на улици. Па, ко су ти родитељи? То су репродуктивно функционалне особе, хетеросексуалци, дакле „нормални”. Значи, ови „ненормални” би хтели да створе услове за развој деци коју су „нормални” оставили на улици!

Нисам ни заговорник, ни противник оваквог усвајања (нисам посебно упућен у ЛГБТ проблематику, осим што знам да припадници ове популације имају право на своје достојанство, које понекад политички некоректно зову поносом).Има стручњака који су далеко позванији од мене да процене његову оправданост.Желим само да укажем на то како олако прихватамо патолошко понашање као нормално, само ако протагонисти припадају „правом” делу популације. Такође, не сматрам да треба ствари додатно запетљавати повезивањем сурогат материнства с проблемима ЛГБТ популације, јер су ти проблеми суштински неповезани.

Г. Ђурковић даље говори о искуствима других земаља. Ова искуства је, несумњиво, потребно користити, нико паметан не учи само на својим грешкама, мада је код нас доста раширена пракса некритичког пресликавања искустава из других средина. Чак и преношење „бест практис” искустава код нас се често показивало као неуспешно, а шта онда рећи о ономе што је далеко од најбољег?

Г. Ђурковић прво наводи примере појединих европских земаља (као позитивне). Не намеравам овде да нападам Европу, која је по мени, пре свега сувише хетероген и недефинисан појам, само желим да поставим неколико питања.

Прво:да ли је Европа, ма како је ко дефинисао (а обично се мисли на одређен број развијених земаља у њеном западном делу) заиста морални арбитар за цео свет и сва поднебља и културе? То питање се ових дана често поставља у случају Француске и Нигерије.Другопитање: да ли су и све „европске” земље примери поштовања „европских” начела? Која је, на пример, европска земља увела право гласа за жене тек 1971. године? Одговор: Швајцарска. Добар пример за Србију? Тешко, она је тако нешто учинила знатно раније.

У тексту затим следе примери земаља које су увеле сурогат материнство, Индије и Украјине (као негативни), те г. Ђурковић говори о могућим злоупотребама сурогат мајки. По мени, није основни проблем поменутих земаља то што су легализовале сурогат материнство, него што су сиромашне. Да ли би проблем био мањи ако би сурогат мајке, уместо што то раде, продавале бубреге, или на неки други начин улагале своје тело или здравље?

Да ли је Србија заиста тако сигурно морално место, на коме су људска права у тој мери заштићена, да нам је свима највећа брига да не дође до злоупотребе асистиране репродукције? Да ли је та опасност таква да држава због тога треба да ускрати основно људско право, право на потомство, хиљадама парова у Србији? Да ли је корист уопште сразмерна добитку?

Да ли би самохрана мајка која би се добровољно одлучила да за материјалну накнаду поднесе велику жртву, али истовремено створи својој деци боље услове за живот, била жртва, злочинац или херој? Да ли је мајка која ради целу ноћ у киоску за 15.000 динара мање жртва експлоатације од сурогат мајке? Да ли таква мајка може да каже да живи у друштву које штити њен живот и достојанство?

Др дипл инг.