Преговарачи за живот

Захваљујући преговарачком тиму Министарства унутрашњих послова у последњих десет година више од 200 особа спречено је да одузму живот себи или другима. Како у разговору за наш лист истиче Ивана Меклвејн, члан преговарачког тима МУП-а и главни полицијски инспектор у Одељењу за сузбијање прекограничног криминала и криминалистичко-обавештајне послове у Управи граничне полиције, велики број потенцијалних самоубица никада се не би попео на мост или на кров зграде да је неко хтео да саслуша њихове проблеме и да поразговара са њима.

Нажалост, време у којем живимо и у којем више не постоји ритуал испијања јутарње кафе са најближима, ручак са породицом и вечера са пријатељима учинило је да се многи људе осете усамљеним и увереним да су сами са својим проблемима. Када не виде излаз из њих, неки нажалост одлучују да дигну руку на себе: то потврђују и два самоубиства која су се јуче десила у Београду. 

„Људи се на социјалним мрежама друже са виртуелним пријатељима, а када им се прави пријатељи, колеге или комшије обрате са неким проблемом, најчешће добију одговор „и ја имам својих мука”. Због тога се многи људи осећају невољеним и имају доживљај да никоме није стало до њих, а то осећање није добар савезник суицидалним мислима”, примећује Ивана Меклвејн. 

У току нашег разговора са Иваном њене колеге у Јагодини преговарале су са женом која се полила бензином и претила да ће саму себе запалити зато што су судски извршитељи дошли да јој сруше надограђени део куће. Захваљујући преговарачком умећу припадника МУП-а ова прича није имала трагичан крај. Статистика говори да су током претходне године чланови овог тима МУП-а преговарали са 21 особом, годину дана раније интервенисали су 37 пута, 2012. године били су ангажовани у 44 ситуације, а годину пре тога – 33 пута.

Вишегодишње искуство у раду у преговарачком тиму нашу саговорницу је уверило да људи покушавају самоубиство у афекту – због развода, отказа на послу, болести или смрти блиских особа. Иако су се одлучили на тај корак, потенцијалне самоубице најчешће прихватају разговор са преговарачем. У великом броју случајева, врло брзо се закључи да су они недељама пре тог драматичног покушаја покушавали да са ближњима поделе проблеме које им леже на души, али нико није хтео да их саслуша.

Ивана Меклвејн скреће пажњу на чињеницу да проценат успешности преговора, то јест интервенција на којима је тим био ангажован износи 97 одсто и констатује да је лакше преговарати са људима који су физички и ментално здрави, а налазе се у афекту због неког догађаја који је узбуркао њихове емоције – отказ, раскид везе или брака, принудно исељење из стана...

„Много је теже преговарати са психијатријским болесницима, нарочито са пацијентима који у оквиру болести имају и халуцинације. Мој најдужи разговор трајао је 17 сати и вођен је са особом која је оболела од параноидне шизофреније и која се због погоршања болести попела на високо дрво. Дешава се да преговори буду толико дуготрајни и исцрпљујући да се преговарачи смењују. За преговоре са менталним болесницима потребно вам је доста стрпљења, знања, вештине, дара и среће”, признаје Ивана Меклвејн.

У покушају да спасу потенцијалног самоубицу преговарачима помаже цео тим колега – почев од оних у Оперативном центру министарства, па све до саобраћајаца, ватрогасаца, ронилаца, речних полицајаца, припадника специјалних јединица...

Иако преговарачи за јавност никада не откривају методе свог рада, Ивана каже да су они спремни сатима да слушају и да никада не говоре неистину, не обећавају магично решење ситуације. 

Живот пише драме, често не бира ни место ни време за њихово извођење, а београдски мостови честа су позорница на којима се, наочиглед пролазника, одигравају. Захваљујући друштвеним мрежама претходних година смо гледали и директне преносе покушаја суицида, које су пратили неумесни коментари наших суграђана који су потенцијалним самоубицама довикивали да скоче или да одустану, „јер они негде журе”.

Како реаговати у кризним ситуацијама

Како треба да реагујемо ако се нађемо у близини особе чије су суицидалне намере очигледне?

– Никада немојте да глумите хероја и хватате особу за руку или се пењете на мост да бисте је спасили. Ако вас она ухвати за руку, велика је вероватноћа да ће закон гравитације учинити своје и да ћете пасти заједно са њом. Немојте добацивати нити злонамерно коментарисати намере самоубице, јер је човеку у стању душевног растројства довољан само један негативан коментар, па да дилему „бити или не бити” разреши суицидом. Оно што можете да урадите, уколико осетите потребу, јесте да ту особу питате: „Шта вас мучи”, „како сте”... Тако професионалним преговарачима купујете драгоцено време да стигну до лица места, а особу уверавате да ипак постоји неко на овом свету ко жели да саслуша њене проблеме – закључује Ивана Меклвејн.