Где је граница богатства у Србији

У сваком озбиљном друштву на свету се дефинише граница сиромаштва, али се нека невидљива граница између богатих и сиромашних друштава повлачи тако што се богатије земље труде да испод границе социјално угрожених живи што мање грађана, док се у оним другим земљама улаже велики напор друштвених елита да та држава сиромашних не угрожава оне који се налазе налазе изнад границе сиромаштва.

Где је, дакле, граница сиромаштва у Србији? Слутимо да бисмо то могли да знамо. Али где је граница богатства?

У Србији се око питања сиромаштва води велика, никада објављена борба разних фракција хуманистичког дела друштва – у њој се расправља да ли стопа сиромаштва износи око четвртине становништва или се испод границе сиромаштва налази 9,2 одсто, док је према мерилима међународних економских организација та граница прилично огољена и износи 1,25 долара дневно по члану породице.

И док се годинама обијају прагови сиромаштва у Србији у расправама у којима учествују послодавци и синдикати, власт и опозиција, нико још није објаснио где се налази та „Мажино линија” између две Србије.

Она се, додуше, појављује само у неким, крајњем критичним моментима када се та егзистенцијална неправда изненада излије на улице, на пруге или када неко одлучи да тај социјални очај сасвим непланирано поремети тако што ће се одлучити на неке радикалне акције које ће се сигурно наћи у првим вестима других телевизија.

О тој непознатој земљи, која се ретко видела на радарима званичне Србије, јер се трудила да сакрије сопствено сиромаштво, највише зна садашња власт и апсолутни господар политичких прилика у Србији јер је на том таласу социјалног незадовољства, сасвим оправдано, добио шансу да води земљу на путу ка опоравку. Александар Вучић је добио шансу јер је разбио тај пакт политичке, економске и остале елите у којој су сви имали озбиљан интерес, осим државе и њених грађана.

Али се негде на пола пута те велике, недовршене приче испоставило да би главни цех требало да плате сви они који се налазе негде у средини, у простору за који нико није имао интерес, од група које никако нису имале никакве могућности да плате маркетиншке агенције или, не дај боже, партије.

На почетку те велике приче улазницу је платио водећи српски тајкун Мирослав Мишковић, касније је тај мозаик допуниле још неколико српских тајкуна, који су лагано узели неколико стотина милиона евра од банака, али је остало нејасно ко ће платити остатак цеха.

На крају је главни терет плаћања тог кафанског рачуна пао на онај део друштва који је више пута сахрањиван и стално оплакиван, али је изгледа и неким невероватним стицајем околности преживео.

Некада се то звало средња класа, али није јасно где се налази граница те класе јер је у сталном сталном спуштању границе богатства и подизању лестве сиромаштва та граница нестала. Ако се испостави да би главни цех за оправак српске привреде требало да плате професори, доктори, инжењери и остатак некадашње средње класе, онда би Србија имала озбиљан проблем.

Они ће свакако имати снаге да поднесу тај терет, али још се није догодило да било које друштво на свету доживи напредак тако што штеди на средњој класи, односно на професорима, докторима и осталим интелектуалцима.