Gde je granica bogatstva u Srbiji

U svakom ozbiljnom društvu na svetu se definiše granica siromaštva, ali se neka nevidljiva granica između bogatih i siromašnih društava povlači tako što se bogatije zemlje trude da ispod granice socijalno ugroženih živi što manje građana, dok se u onim drugim zemljama ulaže veliki napor društvenih elita da ta država siromašnih ne ugrožava one koji se nalaze nalaze iznad granice siromaštva.

Gde je, dakle, granica siromaštva u Srbiji? Slutimo da bismo to mogli da znamo. Ali gde je granica bogatstva?

U Srbiji se oko pitanja siromaštva vodi velika, nikada objavljena borba raznih frakcija humanističkog dela društva – u njoj se raspravlja da li stopa siromaštva iznosi oko četvrtine stanovništva ili se ispod granice siromaštva nalazi 9,2 odsto, dok je prema merilima međunarodnih ekonomskih organizacija ta granica prilično ogoljena i iznosi 1,25 dolara dnevno po članu porodice.

I dok se godinama obijaju pragovi siromaštva u Srbiji u raspravama u kojima učestvuju poslodavci i sindikati, vlast i opozicija, niko još nije objasnio gde se nalazi ta „Mažino linija” između dve Srbije.

Ona se, doduše, pojavljuje samo u nekim, krajnjem kritičnim momentima kada se ta egzistencijalna nepravda iznenada izlije na ulice, na pruge ili kada neko odluči da taj socijalni očaj sasvim neplanirano poremeti tako što će se odlučiti na neke radikalne akcije koje će se sigurno naći u prvim vestima drugih televizija.

O toj nepoznatoj zemlji, koja se retko videla na radarima zvanične Srbije, jer se trudila da sakrije sopstveno siromaštvo, najviše zna sadašnja vlast i apsolutni gospodar političkih prilika u Srbiji jer je na tom talasu socijalnog nezadovoljstva, sasvim opravdano, dobio šansu da vodi zemlju na putu ka oporavku. Aleksandar Vučić je dobio šansu jer je razbio taj pakt političke, ekonomske i ostale elite u kojoj su svi imali ozbiljan interes, osim države i njenih građana.

Ali se negde na pola puta te velike, nedovršene priče ispostavilo da bi glavni ceh trebalo da plate svi oni koji se nalaze negde u sredini, u prostoru za koji niko nije imao interes, od grupa koje nikako nisu imale nikakve mogućnosti da plate marketinške agencije ili, ne daj bože, partije.

Na početku te velike priče ulaznicu je platio vodeći srpski tajkun Miroslav Mišković, kasnije je taj mozaik dopunile još nekoliko srpskih tajkuna, koji su lagano uzeli nekoliko stotina miliona evra od banaka, ali je ostalo nejasno ko će platiti ostatak ceha.

Na kraju je glavni teret plaćanja tog kafanskog računa pao na onaj deo društva koji je više puta sahranjivan i stalno oplakivan, ali je izgleda i nekim neverovatnim sticajem okolnosti preživeo.

Nekada se to zvalo srednja klasa, ali nije jasno gde se nalazi granica te klase jer je u stalnom stalnom spuštanju granice bogatstva i podizanju lestve siromaštva ta granica nestala. Ako se ispostavi da bi glavni ceh za opravak srpske privrede trebalo da plate profesori, doktori, inženjeri i ostatak nekadašnje srednje klase, onda bi Srbija imala ozbiljan problem.

Oni će svakako imati snage da podnesu taj teret, ali još se nije dogodilo da bilo koje društvo na svetu doživi napredak tako što štedi na srednjoj klasi, odnosno na profesorima, doktorima i ostalim intelektualcima.