Толеранција и провокација

Да ли је толеранција мерна јединица провокацији, или je обрнуто, провокација мерна јединица толеранцији, питање је без одговора, као оно о кокоши и јајету.

Није у исламској догматици допуштено представљање лика Мухамеда. То значи да се Мухамед ликовно не представља, без обзира да ли је контекст позитиван или негативан. Тако је и сама исламска уметност сведена на скромност и једноставност. Декорација је сведена на орнамент, биљни и животињски свет, без људских фигура.

Карикатуре су за муслимански свет биле двослојно увредљиве: само представљање и ругање. То је било сасвим довољно за вређање осећања свих муслимана. Како оних верујућих тако и оних секуларних. Умерених и екстремних. Грађански интегрисаних или гетоизираних.

Нажалост, није много урађено на дијалогу култура и међусобном поштовању, тако да је и дошло до тога да екстремизам изабере формалан повод. Сигурно је то да велика већина муслимана који живе у западним земљама не оправдавају тероризам. Сигурно је и то да се већина муслимана у западним земљама понаша по старом римском принципу: „Ако си у Риму понашај се као Римљанин.” Међутим, сигурно је и то да су карикатуре вређале и ону велику већину муслимана, укључујући и оне за које би могло да се каже да су стопроцентно интегрисани у средину у којој живе.

Француска је заправо колевка карикатуре као посебног медија насталог у 19. веку, као последица либералних политичких стремљења и развоја новинарства. Тако су и настали сатирични магазини као „Карикатир” (1830–1834) или „Шаривари”, за које су графичке предлошке прилагали Оноре Домије и Филипон. Ту традицију неговања карикатуре и примат у свету Француска је и до данас сачувала. Међутим, фокус је био очигледно скренут са друштвених тема, (негативности либералног капитализма, малограђанштине, политичке површности и других социопатолошких појава) ка страном културном и цивилизацијском миљеу, без довољног познавања система вредности оних других. Уз сву осуду тероризма и неприхватања, тог начина скретања пажње, западни свет би морао да поради на дијалогу култура и цивилизација. Тиме се не би показала никаква слабост. Напротив, глобални свет би се више међусобно поштовао, уз све различитости.

Неки ће да помисле да муслимани немају смисао за шалу или хумор. Такви тиме показују елементарно незнање. Свака културна и верска заједница има свој хумор. Сваки добар хумор ствара се на сопствени рачун и често постаје универзалан. Пример су вицеви о Хаси и Муји. Те вицеве не смишљају ни Срби ни Хрвати, већ (политички коректно речено) сами Бошњаци. Ти вицеви се радо препричавају како међу Бошњацима, тако и у другим срединама на Балкану. Они су постали универзални. Постоје и духовите приче о Насрадин-хоџи, заправо мудрацу, који има универзалне особености и планетарна је личност у корпусу цивилизација.

Свет би морао да елиминише двоструке стандарде. Да прихвати и уважава специфичност сваког етноса, и оног малог. Антисемитизам се у демократском свету не толерише, и справом се прекршајно и кривично гони. Међутим, не постоје никакве санкције за оне који на исти начин сатанизују друге народе или вероисповести. Напротив, то се толерише и оправдава начелима људских права и уметничких слобода. Тако долазимо до тога да у свету увек постоје „дежурни кривци”, народи који су глобално сатанизовани. Срби и дан-данас асоцирају на неке лоше момке,иако се не може цео народ сатанизовати. У сваком народу има злих људи, само је питање да ли су неки народи у глобалном фокусу. Холивудска филмска индустрија произвела је на десетине, а можда и стотине филмова на тему рата на просторима бивше Југославије, у чијем фокусу су неки зли Срби. Не би то било ни толико страшно, када би ти филмови били прављени на основу истинитих догађаја и проверене историјске фактографије. Међутим, нажалост, ти филмови су прављени на класичном обрасцу борбе добра и зла. У том обрасцу Срби су по правилу представљани као негативци.

Такво стварање глобалних предрасуда о народима и религијама доводи до екстремизма. С једне стране велика већина било ког народа не оправдава екстремизам и тероризам. Међутим, екстремизам и тероризам артикулише своје потезе у име оне већине, која је ни крива ни дужна била у фокусу ругања и вређања достојанства.

На питање, куда иде свет, правог одговора нема, али се иде или у правцу нових катаклизмичких ратова, или ка миру и већем узајамном разумевању различитости. Овај страшан масакр карикатуриста, надам се да није убио карикатуру. Међутим, поставља се логично питање, да ли је у земљама западне хемисфере постало све толико досадно да у друштву и политици њихови сатиричари и карикатуристи, немају више инспирација на „сопствени рачун”, и морају да их траже код других и то без правог познавања и разумевања тих других?

Историчар уметности