Tolerancija i provokacija

Da li je tolerancija merna jedinica provokaciji, ili je obrnuto, provokacija merna jedinica toleranciji, pitanje je bez odgovora, kao ono o kokoši i jajetu.

Nije u islamskoj dogmatici dopušteno predstavljanje lika Muhameda. To znači da se Muhamed likovno ne predstavlja, bez obzira da li je kontekst pozitivan ili negativan. Tako je i sama islamska umetnost svedena na skromnost i jednostavnost. Dekoracija je svedena na ornament, biljni i životinjski svet, bez ljudskih figura.

Karikature su za muslimanski svet bile dvoslojno uvredljive: samo predstavljanje i ruganje. To je bilo sasvim dovoljno za vređanje osećanja svih muslimana. Kako onih verujućih tako i onih sekularnih. Umerenih i ekstremnih. Građanski integrisanih ili getoiziranih.

Nažalost, nije mnogo urađeno na dijalogu kultura i međusobnom poštovanju, tako da je i došlo do toga da ekstremizam izabere formalan povod. Sigurno je to da velika većina muslimana koji žive u zapadnim zemljama ne opravdavaju terorizam. Sigurno je i to da se većina muslimana u zapadnim zemljama ponaša po starom rimskom principu: „Ako si u Rimu ponašaj se kao Rimljanin.” Međutim, sigurno je i to da su karikature vređale i onu veliku većinu muslimana, uključujući i one za koje bi moglo da se kaže da su stoprocentno integrisani u sredinu u kojoj žive.

Francuska je zapravo kolevka karikature kao posebnog medija nastalog u 19. veku, kao posledica liberalnih političkih stremljenja i razvoja novinarstva. Tako su i nastali satirični magazini kao „Karikatir” (1830–1834) ili „Šarivari”, za koje su grafičke predloške prilagali Onore Domije i Filipon. Tu tradiciju negovanja karikature i primat u svetu Francuska je i do danas sačuvala. Međutim, fokus je bio očigledno skrenut sa društvenih tema, (negativnosti liberalnog kapitalizma, malograđanštine, političke površnosti i drugih sociopatoloških pojava) ka stranom kulturnom i civilizacijskom miljeu, bez dovoljnog poznavanja sistema vrednosti onih drugih. Uz svu osudu terorizma i neprihvatanja, tog načina skretanja pažnje, zapadni svet bi morao da poradi na dijalogu kultura i civilizacija. Time se ne bi pokazala nikakva slabost. Naprotiv, globalni svet bi se više međusobno poštovao, uz sve različitosti.

Neki će da pomisle da muslimani nemaju smisao za šalu ili humor. Takvi time pokazuju elementarno neznanje. Svaka kulturna i verska zajednica ima svoj humor. Svaki dobar humor stvara se na sopstveni račun i često postaje univerzalan. Primer su vicevi o Hasi i Muji. Te viceve ne smišljaju ni Srbi ni Hrvati, već (politički korektno rečeno) sami Bošnjaci. Ti vicevi se rado prepričavaju kako među Bošnjacima, tako i u drugim sredinama na Balkanu. Oni su postali univerzalni. Postoje i duhovite priče o Nasradin-hodži, zapravo mudracu, koji ima univerzalne osobenosti i planetarna je ličnost u korpusu civilizacija.

Svet bi morao da eliminiše dvostruke standarde. Da prihvati i uvažava specifičnost svakog etnosa, i onog malog. Antisemitizam se u demokratskom svetu ne toleriše, i spravom se prekršajno i krivično goni. Međutim, ne postoje nikakve sankcije za one koji na isti način satanizuju druge narode ili veroispovesti. Naprotiv, to se toleriše i opravdava načelima ljudskih prava i umetničkih sloboda. Tako dolazimo do toga da u svetu uvek postoje „dežurni krivci”, narodi koji su globalno satanizovani. Srbi i dan-danas asociraju na neke loše momke,iako se ne može ceo narod satanizovati. U svakom narodu ima zlih ljudi, samo je pitanje da li su neki narodi u globalnom fokusu. Holivudska filmska industrija proizvela je na desetine, a možda i stotine filmova na temu rata na prostorima bivše Jugoslavije, u čijem fokusu su neki zli Srbi. Ne bi to bilo ni toliko strašno, kada bi ti filmovi bili pravljeni na osnovu istinitih događaja i proverene istorijske faktografije. Međutim, nažalost, ti filmovi su pravljeni na klasičnom obrascu borbe dobra i zla. U tom obrascu Srbi su po pravilu predstavljani kao negativci.

Takvo stvaranje globalnih predrasuda o narodima i religijama dovodi do ekstremizma. S jedne strane velika većina bilo kog naroda ne opravdava ekstremizam i terorizam. Međutim, ekstremizam i terorizam artikuliše svoje poteze u ime one većine, koja je ni kriva ni dužna bila u fokusu ruganja i vređanja dostojanstva.

Na pitanje, kuda ide svet, pravog odgovora nema, ali se ide ili u pravcu novih kataklizmičkih ratova, ili ka miru i većem uzajamnom razumevanju različitosti. Ovaj strašan masakr karikaturista, nadam se da nije ubio karikaturu. Međutim, postavlja se logično pitanje, da li je u zemljama zapadne hemisfere postalo sve toliko dosadno da u društvu i politici njihovi satiričari i karikaturisti, nemaju više inspiracija na „sopstveni račun”, i moraju da ih traže kod drugih i to bez pravog poznavanja i razumevanja tih drugih?

Istoričar umetnosti