РАСАЂИВАЊЕ ДЕМОКРАТИЈЕ

После четири године од како је операцију "застраши и шокирај" упутио за Ирак очекујући да ће становништво раширених руку прихватити његов демократски пројекат, Џорџ В. Буш је дочекао да његов дипломата у Багдаду тамошње стање опише злокобно сажето.

"Уколико постоји једна реч коју бих употребио да сумирам атмосферу у Ираку – на улицама, по унутрашњости, у суседству и на националном нивоу – та реч била би страх", саопштио је сенатском комитету за спољне послове амбасадор Рајан Крокер.

Председник не показује да га процена посебно узнемирава. Остаје доследан себи, својим апсурдима и извртањима чињеница. Недавно је не трепнувши изјавио: "Они који бомбардују недужне људе у Ираку су исти они који су напали Америку 11. септембра".

Каква неистина. Ал Каида Месопотамије 2001. није уопште постојала. Испоставља се да је то небитно иако је ирачка фаза његовог глобалног експеримента познатог под именом "рат против тероризма" показала је да је тероризма данас више а не мање.

Упркос томе, Буш наставља поход дајући му посредно тоталитарну димензију бесконачног рата. Зашто то мислим? Зато што је терор саставни део овог света од његовог настанка. Као што су грех, смрт, хаос, тама. Наравно да терористе треба зауставити, али терористи се – као и сви други људи – управљају сопственим мотивима. Буш се не бави уклањањем мотива. Он подразумева да ће рат трајати док и последњи терориста не буде убијен.

Месијански посвећен рату до краја света, Буш тврди да верује да кроз њега говори Господ и да без тога не би могао да обавља свој посао. Толико је изгубио осећај за реалност да себе пореди са Џорџом Вашингтоном иако због ирачког рата бележи најнижи председнички рејтинг у америчкој историји.

Тако је дочекао да се оно што је почело као појединачна паљба против исфабрикованог рата правданог отпором тероризму, претворило у бараж критика које добијају подршку чак и све више председникових републиканаца.

Ирак крвари како није ни под Садамовом диктатуром, Вашингтон на рат троши десет милијарди долара месечно, али нема одговор шта даље.

Једни, махом демократе, захтевају што брже повлачење иако су свесни да је то сложена техничка операција. Совјетима је својевремено требало девет месеци да 120.000 својих војника извуку из Авганистана. Други, Бушови, сматрају да би то значило признавање победе Ал Каиде и Ирана па би да продуже авантуру надајући се да ће једног дана из блискоисточног хаоса ипак настати неки демократски Ирак.

Проблем је у томе што Америка мало тога може да уради на Блиском истоку. Ствари најчешће испадну друкчије од онога што су у Вашингтону замишљали. И док се Бела кућа и Конгрес натежу око рокова повлачења и обавештајних процена ситуације, нараста консензус да Ирак треба напустити тако да се минимизирају губици мисије која је од старта била погрешна.

Све ређи споре да је Бушова авантура нанела штете америчком престижу, па заступају став да дебакл не би био тотални када би се оставио ограничен број војника да заустави напредовање Ал Каиде и да спречи грађански рат сунита и шиита.

Буш своја очекивања да ће се Ирак стабилизовати до краја лета заснива на присуству 158.000 америчких војника. Још једна визија постаје илузија. Као и до сада, Буш није приправан да призна грешку. Ирак једноставно није у стању да у наредних 40 дана оствари 18 реформских циљева. Од националног помирења нема ништа.

Док се америчка јавност са фазним помаком све више приближава глобалним критичарима рата захтевајући да се трупе што брже повуку и да се окупација оконча, станар Беле куће тврдоглаво верује у наставак своје мисије расађивања демократије. Упорно тврди да би препуштање Ирака Ирачанима дало замах Ал Каиди Месопотамије, филијали џихада Осаме бин Ладена која само Бушу може да захвали што се уселила између Тигра и Еуфрата.

Амерички председник није опседнут алтруизмом, још је мање опхрван жељом да Ирачанима препусти одлуке о сопственој будућности. Да јесте, притиснуо би багдадске власти претећи повлачењем војника уколико оне не убрзају нормализацију. Бушу је једино стало да као самозвани ратни председник, без признавања пораза и уз ново прокламовање победе, изгура крај другог мандата. Да себе сврста уз бок Рузвелту и Аjзенхауеру. После шта буде.

Извесно је да би извлачењем главнине снага Американци смањили сопствене губитке, али је сигурно да би ирачки порасли. Колико, то нико не зна. Сигурно је само да би то било више од хиљаду жртава месечно, што је садашњи просек америчке "ослободилачке" мисије. Анархија данас, потпуни хаос сутра. Уз кошмарну могућност преливања конфликта на читав регион.

Када је 1929. године Енциклопедија Британика Лоренсу од Арабије затражила да обради јединицу "герила", стари лисац Блиског истока је написао: "Устанак мора да (иза себе) има пријатељско становништво, не активно пријатељско већ симпатизере само до тачке да побуњенички покрет не провале непријатељу. Устанци могу да се направе са два одсто активних у ударним снагама и 98 одсто пасивних симпатизера".